„Дуга“ – џиновски напуштени радар близу Чернобиља

Бивши војни радарски систем „Дуга“ у Чернобиљској зони отуђења, Украјина.

Бивши војни радарски систем „Дуга“ у Чернобиљској зони отуђења, Украјина.

Legion Media
Био је то успешни супертајни пројекат противваздухопловне одбране који је упропастила чернобиљска трагедија.

Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Хладни рат је добро познат као период у коме су тензије између СССР-а и западних земаља биле изузетно високе. Трка у наоружавању је подразумевала развој оружја и зато је руководство СССР-а схватало да је неопходно усавршавати технологије ваздухопловне безбедности.

Претпостављало се да је балистичкој ракети лансираној у САД потребно 20-30 минута да стигне до СССР-а. Снагама ПВО био је потребан систем који открива ракету 2-3 минута након старта, како би било довољно времена да се предузму мере и да се ракета пресретне. Средином 1960-их конструктор Владислав Рјепин и академик Александар Минц предложили су систем ракетних радара у три нивоа. Први ниво су сателити који откривају пламен ракете у инфрацрвеном спектру. Други су „захоризонтни“ радари (са дометом иза линије хоризонта) који користе радио-таласе за откривање пламена, и трећи су копнени радари који детектују ракету када се довољно приближи совјетској територији. Помоћу та три нивоа опасност од „лажне узбуне“, тј. погрешних реакција система била је сведена на минимум, али је повећана одговорност људства у случају евентуалних погрешних одлука.

Чернобиљ, Украјина, 27. април 2016; Посетилац фотографише радарски систем „Дуга“ који је СССР користио у Чернобиљу. Чернобиљска катастрофа догодила се 26. априла 1986. године у Чернобиљској нуклеарној електрани.

Проблем се појавио на другом нивоу. Физичари нису поседовали технологије помоћу којих би могли направити захоризонтни радар. Истраживачи на челу са инжењером Францом Кузминским применили су метод за рано откривање авиона који је 1946. године открио научник Николај Кабанов. Он је функционисао и у јоносфери, горњем слоју атмосфере, на висини од 60-1.000 километара, који садржи моного слободних електрона због такозваног космичког зрачења. Испоставило се да јоносфера на око 300 километара висине одбија радио-таласе, што им омогућава да путују око земље. Кабановљев метод је изгледао овако: извор шаље радио-талас, он лоцира авион на растојању од 900-4.000 км, одбија се од њега и враћа се на антену која прима сигнал, анализира га и одређује величину, брзину и смер летећег објекта. Тај метод може да служи и за откривање ракета јер ће радио-таласи одражавати плазму издувних гасова ракетног мотора а не авион.

Овај метод је требало додатно испитати и зато је 1960-их на територији Украјинске ССР на подручју града Николајева (480 километара југоисточно од Кијева) почела да се гради прва експериментална захоризонтна радарска станица. Пројекат је добио назив „Дуга“. Испоставило се да ће станица бити огромна. Њена антена за пријем је била висока 135, а дугачка 300 метара, док је предајник био висок 85 и дугачак 210 метара. Уз ове антене подигнута је зграда дугачка 90 метара са огромним примопредајницима у приземљу и на спрату. Прављење тих примопредајника било је веома ризично и тешко. Радници механичког погона у Дњепропетровску (данас Дњепар, 400 км југоисточно од Кијева) нису могли сами да заврше тај посао и зато је Кузмински формирао додатне екипе стручњака који су притекли у помоћ. По завршетку изградње стручњацима је било потребно годину дана да подесе „Дугу“ како би могла коректно да препознаје циљеве. Систем је пуштен у рад 7. новембра 1971. године.

Захоризонтална радарска станица „Дуга“ код Николајева.

Тестирање је било успешно и зато је Франц Кузмински предложио да се направе још два система „Дуга“ у војним насељима на различитим странама СССР-а. Изградња је почела током 1970-их. Први такав радар је почео да функционише у борбеном режиму 1982. године на територији руског Далеког истока, на подручју Комсомолска на Амуру (6.070 километара југоисточно од Москве), а други је касније прорадио у Украјинској ССР на подручју града Чернобиља (90 км северозападно од Кијева). Захваљујући таквом положају станица сведен је на минимум утицај поларне капе у јоносфери. Та капа спречава кретање радио-таласа и када она заслепљује једну страну земље на другој ће сигнал бити идеалан.

Фотографија из 1970-их. Први досељеници, у позадини стубови „Дуге“.

Два нова система су била знатно већа од првог у Николајеву. Главни радар у Чернобиљу састојао се од два антенска блока за пријем: већег који је био висок 140 и дугачак 900 метара, и мањег – висине 90 и дужине 500 метара. Код Чернигова је направљен примопредајник дугачак 300 метара, тако да је растојање између делова овог система износило око 80 километара. Није било лако направити чернобиљску „Дугу“. За изградњу пријемника требало је обезбедити хиљаде тона веома чврстих цеви за конструкцију, и то усред њихове велике несташице. Поред тога, на њима су били специјални емитери направљени у облику издужених корпи. Те емитере је требало премазати цинком да не рђају.

Радарска станица „Дуга“ изблиза, сјајни делови су емитери, Чернобиљ.

Пројекат „Дуга“ је држан у строгој тајности и због тога скоро нико није знао одакле потичу ти звуци. Сергеј Бабаков, историчар Чернобиљског музеја у Кијеву, пише да чак ни поједини совјетски официри нису имали представу због чега је направљен овај комплекс, а неки су сматрали да је то оружје за уништавање непријатеља помоћу електричног импулса. Радар је слао импулсе отприлике десет пута у секунди, а од 1976. године (када су оба комплекса функционисала у пробном режиму) многе земље су почеле да хватају тај радио-сигнал. Убрзо је установљено да се извор сигнала налази у СССР-у. Звук сигнала је личио на учестало куцкање и зато је „Дуга“ добила надимак „Руски детлић“. Ниједан од познатих метода није помагао да се етар заштити од специфичног шума јер је радар понекад мењао фреквенцију и тон што је ишло људима на нерве, и зато су поједине земље попут Норвешке, Шведске, Швајцарске и других изразиле протест СССР-у због кршења Међународног плана расподеле радио-фреквенција.

Специфични звуци „Дуге“ на радио-таласима

Совјетска власт је одлучила да и даље држи пројекат у тајности и само је у програм модернизације „Дуге“ додала уклањање шума. Тај програм је подразумевао и технологије које омогућавају да се још боље избегне поларна капа у јоносфери и боље методе откривања ракета, а такође усавршавање других детаља. Међутим, пројекту „Дуга“ није било суђено да се у потпуности реализује. Наиме, 26. априла 1986. године дошло је до чернобиљске катастрофе, када је експлодирао реактор бр. 4 у локалној нуклеарној електрани. „Дуга“ се налазила само 10 километара од електране. У њој је, наравно, све било на свом месту, али је гама зрачење онемогућило њено даље функционисање. Војно насеље око „Дуге“ је евакуисано, али је цео персонал остао тамо у специјалној подземној бараци све до 1987. године, док није извезена сва опрема. Ништа није ошећено јер је опрема чувана у зони заштићеној од нуклеарног зрачења.

Бивши војни радарски систем „Дуга“ у Чернобиљској зони отуђења, Украјина. Данашњи изглед, поглед одозго.

Техника је пренета у Комсомолск на Амуру, али је „Дугу“ и даље пратио малер. Наиме, због нових идеја везаних за ПВО даљи развој овог пројекта је обустављен 1988. године, да би током 1990-их техника на руском Далеком истоку изгорела у пожару. Тако се завршава прича о „Дуги“.

Бивши војни радарски систем „Дуга“ у Чернобиљској зони отуђења, Украјина. Данашњи изглед, поглед одоздо.

Комплекс у Комсомолску на Амуру демонтиран је 1998. године, а 1995. је експериментална радарска станица у Николајеву престала са радом, да би 2001. била уништена. Чернобиљска „Дуга“ још увек стоји на свом месту захваљујући близини Чернобиља и зони отуђења. Овај џиновски и заиста необичан објекат привлачи „сталкере“ (тако зову илегалне туристе у Чернобиљској зони отуђења), и поред тога што овде вреба смртоносна опасност будући да су цеви веома зарђале. Са друге стране, овај комплекс је последњи који је сачуван и у извесном смислу је то споменик противваздухополовној одбрани позног СССР-а.

Бивши војни радарски систем „Дуга“ у Чернобиљској зони отуђења, Украјина. Данашњи изглед.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“