Најбоље оружје Фјодора Токарева направљено пре Великог отаџбинског рата и у ратним годинама

Наука и технологија
ИГОР РОЗИН
Његов пиштољ и карабин спадали су међу најпопуларније врсте оружја у Великом отаџбинском рату, а користила их је чак и мафија у својим сукобима средином 1990-их у Русији.

У другој половини 1920-их Црвена армија је имала потребу за новим војним пиштољем јер застарели револвер „Наган“ за оне прилике више није био довољно ефикасан.

Прве примерке новог пиштоља направио је током 1930-их руски самоуки оружар Фјодор Токарев. Његово оружје добило је ознаку ТТ. Био је то пиштољ калибра 7,62 мм са оквиром за 8 метака.

Пиштољ ТТ

Токарев је направио моћно и поуздано оружје чија производња и одржавање не кошта много. У дизајну је, међутим, било доста позајмљених решења.

Његова аутоматика је заснована на енергији кратког трзања цеви. Брављење се постиже нагибом у вертикалној равни помоћу осцилујуће „минђуше“ као код Браунинга и уздужног окидача.

Токарев се ослањао на решења Џона Браунинга. И иначе, већина савремених пиштоља у неком смислу копира „Браунинг“.

„Када се конструише оружје није циљ да се обавезно измисли нешто ново. Главни задатак конструктора је да узме проверене шеме и да их склопи на најбољи могући начин“, рекао је за портал Russia Beyond Вадим Козјуљин, професор Академије војних наука.

Па ипак, ТТ је имао своје предности и своје недостатке. На пример, био је то први пиштољ у свету на коме се цео механизам за окидање може лако скинути у једном делу.

Друга одлика пиштоља ТТ је чињеница да он није могао да се закочи. То је био велики недостатак јер је пиштољ због тога често могао да откаже или да случајно опали. Могао је, на пример, да падне на земљу и да сам опали јер није имао кочницу окидача. То је био главни разлог због кога је ТТ у армији замењен пиштољем Макарова.

И поред недостатака, овај пиштољ је постао популаран у војним круговима па је чак постао и главно оружје руске мафије после распада Совјетског Савеза током 1990-их.

Полуаутоматска пушка СВТ-40

Токарев је ову пушку направио још пре Руско-финског рата 1939-1940. Била је то пушка са гасним клипним системом кратког хода изнад цеви и преклопним затварачем.

Совјетско стрељачко оружје је обично имало једноставну и поуздану конструкцију којом могу руковати и лоше обучени, а понекад и лоше опремљени војници. Супротно томе, пушка СВТ-38 је конструисана тако да буде што лакша, и то се односи како на дрвени кундак тако и на сандук са рукохватом. Функционисала је на гас преко посуде гасног цилиндра која није била довољно приступачна. Пушка је била компликована по совјетским стандардима и није била погодан за руковање са кородираном муницијом уколико се често не чисти.

Касније, за време Великог отаџбинског рата, таква конструкција је изазвала праву катастрофу јер лоше обучени војници (већином некадашњи сељаци и радници који су мобилисани када је почео највећи ратни конфликт у историји) нису умели добро да баратају оружјем. Већина није ни знала да пушку треба одржавати.

Постојала је и варијанта аутоматске пушке која се појавила 1942. године али због ранијег негативног искуства са претходном верзијом СВТ-38, ни ова нова верзија, која је носила ознаку СВТ-40, није стекла наклоност војника. Њихово омиљено оружје постала је брзометна пушка репетирка Мосин Нагант, јер је била лака и за коришћење и за одржавање.

И поред свега, сматра се да је СВТ-40 технички савршена пушка свога доба. Она је користила моћну муницију 7,62x54 мм и могла је да отвара ватру у аутоматском режиму пре него што се појавио АК-47, а била је прилично ефикасна и против циљева на дистанци од 500 метара.

Данас се СВТ-40 може у Русији пронаћи још само код ловаца или колекционара оружја.