Еволуција аутомата „Калашњиков“ у 20. и 21. веку

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Други светски рат је изнедрио оружје новог доба. Нове аутоматске пушке су биле моћније од старих „машинки“, а лакше и згодније за руковање него обичне пушке.

Немци су први увели ово оружје и почели да га примењују на фронту. У првим годинама Другог светског рата непријатно су изненадили свет својим аутоматским пушкама StG-44. Армије које су ратовале против Немачке имале су аутомате мањег калибра и полуаутоматске пушке. Раније су само митраљези могли да отварају тако паклену паљбу на фронту какву је отварао аутомат StG-44.

Немачки аутомат је користио муницију новог доба калибра 7.92×33 мм и могао је да испали 600 метака у минути. У армијама широм света сагледане су могућности таквог наоружања па су учињени напори да се што пре створи нешто слично у домаћим фабрикама.

Совјетска армија у том погледу није била изузетак.

АК-47

На крају Другог светског рата совјетска команда је покренула тестирање нових аутомата.

Било је потребно оружје које би одговарало одређеним критеријумима. Оно је пре свега требало да буде поуздано, да подноси мочваре и блато кроз које се носи и да у тим условима испаљује 600 метака у минути.

Друго, оно је морало бити једноставно и лако за руковање.

И треће, требало је да буде јефтино и погодно за масовну производњу.

Све те критеријуме испунио је први аутомат АК-47. Користио је муницију новог доба калибра 7,62x39 мм која уништава циљеве са дистанце 200 метара

„Конструкција је била једноставна, техничко опслуживање минимално и лако, а пушка релативно кратка и згодна за руковање. ’Међукалибар’ је гарантовао ефикасно погађање циља са највероватнијих дистанци током борбе. И што је најважније, АК-47 је уливао војницима поуздање“, каже Владимир Онокој из одељења за војнотехничку сарадњу групе компанија „Калашњиков“.

Он је истакао да је најважнија специфика аутомата АК била његова муниција калибра 7,62x39 мм која је омогућила инжењерима да направе спој снаге обичних пушака и брзину паљбе дотадашњих аутомата („машинки“).

Тако је војник могао рафалном паљбом да погађа циљеве са дистанце од 100-200 метара, као што су могле и пушке онога доба. АК је добио и оквир за муницију са 30 метака, тако да су војници могли носити више муниције на бојном пољу.

Па ипак, прве верзије аутомата АК-47 биле су „сирове“ и требало је још доста радити на њима. Оне су одговарале критеријумима поузданости, експлоатације и производње, али нису биле довољно прецизне. Поред тога, у почетку су ти аутомати били превише тешки и незгодни за руковање.

Проверена конструкција аутомата АК уведена је у арсенал совјетске армије 1949. године и одмах је упућена у војне фабрике на усавршавање.

АКМ

„АКМ“ значи „АК Модификовани“. Ова верзија се појавила у арсеналу крајем 1950-их и садржи све оно по чему је платформа „Калашњиков“ постала чувена: једноставност производње, поузданост и отпорност.

На пример, прве верзије АК-47 у почетку су прављене методом пресовања и имале су велики проценат шкарта, те се због тога у производњи постепено прешло на методу глодања.

„Два главна побољшања АКМ у односу на АК-47 била су мања тежина и једноставност производње. АКМ је имао пресовани пријемник муниције који је било једноставније и јефтиније направити што је допринело бржој и ефикаснијој предаји технологија земљама Источног блока: Румунији, Мађарској, Пољској, Источној Немачкој и осталима“, истакао је Онокој.

Верзије АК-47 нису имале ни гасну кочницу. Због тога је оружје „одскакало“ у рукама за време паљбе и није било прецизно. Инжењери су напавили „стабилизатор“ за АК који је „смирио“ оружје и учинио га стабилнијим. Тиме је уједно омогућено да се на аутомат стави пригушивач.

Нови модел је био лакши и могао је стабилно да погађа циљеве са дистанце од 250 метара.

Поред тога, АКМ је могао бити опремљен и ноћним нишаном, подцевним бацачем граната калибра 40 мм и бајонетом.

Укратко, оружје је добило неколико „исправки“ и постало најпоузданији и најтраженији аутомат на свету.

Данас се верзија АКМ још увек користи у армијама широм света, па је чак овековечена и на заставама и на националним симболима. Овде погледајте које земље имају АКМ на својој застави.

АК-74

Почетком 1960-их инжењери „Калашњикова“ су тежили да модификују АКМ. Тестирали су полимере који су се тада тек појавили, као и нове кертриџе, и проучили су производе које страна конкуренција нуди на својим репрезентативним тржиштима.

У то време је почео рат у Вијетнаму и армија САД је целом свету демонстрирала нови аутомат М-16. Он је био лак и користио је муницију нове генерације, што је војницима на бојном пољу отварало нове могућности. Због тога су совјетски инжењери одлучили да направе сопствено оружје на бази нове муниције ниског импулса.

Модел АК-74 је нови аутомат „Калашњиков“ у коме су искоришћене све најбоље технологије тога доба.

Он је добио муницију калибра 5.45x39 мм (слично америчкој муницији), која је по многим карактеристикама била боља од претходне муниције за АКМ.

„АК-74 је имао метак калибра 5.45x39 мм, он је био бржи, а самим тим имао и већи домет. Нова гасна кочница (тј. компензатор трзаја) смањила је трзај и одскакање за време паљбе. Муниција је постала лакша и згоднија за ношење“, изјавио је експерт.

Захваљујући новом калибру аутомат је постао пре свега стабилнији. Калибар 7.62x39 мм је био моћан али је правио превелики трзај и расипао метке приликом паљбе. Нови метак калибра 5.45x39 мм прави мањи трзај и прецизнији је.

Нови АК-74 има домет 350 метара, што је 100 метара дуже од АКМ.

Поред тога, „Калашњиков“ је направио кундак, рукохват и оквире за муницију од полимера који су се недавно појавили. Они су били чврсти као и метал и дрво у претходним моделима АК, али је тежина АК-74 знатно смањена. Тај детаљ је омогућио да војници носе четири допунска оквира (што је 120 метака више по војнику на бојном пољу).

Па ипак, и поред свих тих нових достигнућа друге армије нису журиле да пређу са АКМ на АК-74. Разлог је био једноставан: било је прескупо избавити се од постојећих аутомата и муниције у арсеналима и уместо тога набавити ново оружје и нову муницију. Такве земље су биле Индија, Пакистан, земље Источног блока, афричке земље, делимично Кина и многе друге.

Узгред, то је један од разлога због којих руска и америчка војска данас не жури да масовно уводи аутомате и муницију новог доба у свој арсенал.

Овде можете сазнати које оружје може заменити АК и М-16 у догледној будућности.

АК-12

Средином 2010-их руска армија је добила модернизовану верзију АК-74 која носи ознаку АК-12.

Ово је исто тако поуздано оружје које функционише у најсуровијим временским условима, али омогућава обичном војнику да користи све функције које данас нуди тржиште оружја.

„АК-12 је направљен за коришћење са савременом оптиком и опремом за ноћно осматрање. Има подесиви кундак, пригушивач који се лако скида и слободну цев. Он је прецизнији и има шири радијус циљања, а такође нишан са гвозденим прстеном“, истакао је Онокој.

АК-12 може ручно да се прилагоди антропометрији сваког стрелца захваљујући подесивом кундаку. Добио је Пикатинијеве шине одозго, бочно и са доње стране, тако да сваки војник може да поставља оптику, лампе, ласере и све уређаје које жели. Једноставно речено, та мала функција омогућава човеку да помоћу ноћних нишана и нишанских црвених тачака „види“ непријатеља и на најмрачнијем месту. Претходни гвоздени нишани аутомата „Калашњиков“ нису пружали такву могућност.

Најновија гасна кочница скрива бљесак од пуцња у ноћним условима тако да непријатељ не може открити положај стрелца.

Експерти концерна „Калашњиков“ кажу да је нова генерација аутомата АК оријентисана углавном на скривену и нечујну паљбу и специјалне операције, а не на блиску борбу и отворене сукобе у градском, тј. урбаном окружењу.