СССР је обучавао борбене делфине. Тиме се бавила бивша заточеница немачког Гестапоа

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Кавези са кљунастим делфинима стоје близу обале. Чак и када су у кавезу, они помоћу свог природног сонара могу да детектују сваки подводни објекат у радијусу од пола километра. Због тога се и држе у кавезу.

Када открије пливача, делфин притисне специјалну педалу и у ваздух се испали сигнална ракета. Затим делфин заузме положај тако да кљуном показује приближан правац „незваног госта“. После тога притисне другу педалу и кавез се отвори, а он брзо доплива до циља и „неутралише“ га.

Тако изгледа типична сцена „рада“ борбеног делфина. То је једна од многих ствари које је делфине научила девојка по имену Галина Шурепова, некадашња заточеница Гестапоа и ћерка руског официра.

Отето дете

Шурепова је имала три године када је почео Други светски рат. „Живели смо на граници, у Литванији. У град Вилкавишкисе Немци су ушли само пола сата након почетка рата. Бомба је погодила нашу кућу“, испричала је она.

Њен отац је био руководилац посебног одељења спољне обавештајне службе. Он је у експлозији задобио контузију, па је без свести повучен у позадину заједно са целим партијским врхом. Галина и њена сестра стара само годину и по дана остале су са мајком. Неко је, међутим, дојавио Немцима да је то породица совјетског официра, па је мајка Александра Фјодоровна одмах одведена у концентрациони логор у Немачку, а девојчице, будући да су биле здраве, додељене су донорској групи „Пфлауме“, где им је узимана крв за рањене немачке војнике.

После рата су живеле у немачком прихватилишту где су биле изложене физичком и психичком насиљу. „Једном ме је директор, Немац, испребијао и сломио ми руку зато што сам често лизала папир у који је био увијен маргарин и давала га другим девојчицама“, причала је Галина.

Отац и мајка (која је преживела концентрациони логор) све време су је тражили, иако је на постављени упит из Источне Немачке стигао недвосмислени одговор да су деца брачног пара Шурепов додељена групи „Пфлауме“ и да су затим спаљена у гасним пећима концентрационог логора. Али они су настављали са потрагом не обазирући се на ту информацију. И након осам година су успели да пронађу ћерке. На једном од спискова деце која су пристигла из Немачке биле су две девојчице које су идентификоване по датумима рођења. Била су им промењена имена и презиме, девојчице су заборавиле руски језик, али није било сумње да су то сестре Шурепов.

Глумица у блокбастеру

Галина је завршила школу и уписала Лењинградски факултет за физичку културу где је открила своју наклоност према подводном спорту. Већ након годину дана тренирања постала је шампионка СССР-а у роњењу.

На једном првенству је био присутан и кастинг-менеджер сниматељске екипе. Тражио је спортисткињу за улогу каскадера у филму „Човек-амфибија“ (1961). Био је то први совјетски блокбастер у периоду после Стаљина. Галина је захваљујући професионализму и изгледу добила ту улогу. Тај филм је својевремено био најгледанији у совјетским биоскопима.

Шурепова, међутим, није наставила глумачку каријеру. Одбила је понуђени стан и посао у Лењинграду и отпутовала на обалу океана, удаљену 6.000 километара, тј. на Сахалин. Тамо је отворила прву ронилачку секцију и учествовала у снимању документарног филма о риболову делфина, ужасавајући се због тога што се делфини брутално кољу и од њих се прави рибље брашно које се затим користи за прављење сточне хране. На томе се њена веза са делфинима прекида до 1967. године, када јој је неко позвонио на врата: „Отворим врата, а у ходнику стоји морнар висок два метра. Каже: ’Позвани сте да радите у војнопоморском центру за проучавање делфина у Севастопољу. Сутра ћу доћи по вас’“, испричала је касније она.

Шурепова је повела свог синчића, а од ствари је понела бициклицу на три точка и мањи кофер, и са представницима војске отпутовала у Козачки залив.

Дане и ноћи је проводила у води

Војна команда је тражила особу која зна нешто о морским животињама, која може да ради под водом и довољно је физички издржљива. Американци су крајем 1960-их већ дуже време проучавали способност морских животиња да извршавају војне задатке, док Совјетски Савез није много напредовао у тој области. Нико није знао како се то ради, нити је постојала било каква научна база. Испоставило се да ни Шурепова у почетку није то знала.

Она је дане и ноћи проводила у води не знајући од чега да почне. „Ја сам посматрала њих, а они мене“, причала је касније. „Смршала сам 45 килограма... Једном сам случајно одбацила у страну морске алге које су ми сметале. Делфин је испратио мој покрет. Бацила сам још једном, и он је опет то пратио погледом. Онда му бацим рибу да поткрепим ту реакцију. Када ми је догурао алге опет сам му дала храну. Тако се усталио рефлекс“.

Затим је почела да користи и друге предмете – марамице, лопте... Делфини су научили „апорт“ као пси, научили су неколико гестова и реаговали на људски говор.

Учила је делфине да „уништавају“ диверзанте

Две године је Галина са дететом живела на обали залива, у шатору за две особе, у тешким условима који су личили на војну вежбу. „То је било даноноћно посматрање и присуство у близини делфина који је држан у боксу. Чим нађем слободан тренутак, одмах легнем и посматрам га. Понекад он види да га посматрам и изводи свашта како би ме подстакао да му дам рибицу“, причала је она.

Галина Шурепова је убројана у припаднике Ратне морнарице као прва жена-гњурац у СССР-у, а на њен посао је стављен печат војне тајне. У Козачком заливу је 1967. године отворен први совјетски војни океанаријум у који је достављено 50 кљунастих делфина. Током 1970-их се овом пројекту придружило неколико десетина научних институција. „Обука делфина и фока је извођена у неколико праваца: обезбеђење и патролирање терена, уништавање диверзаната, потрага за различитим подводним објектима и њихово откривање“, објаснио је Владимир Петрушин, главни војни дресер Севастопољског океанаријума.

„Уништавање“ диверзанта је подразумевало да делфин смакне са њега опрему за дисање под водом и изгура га на површину. Научници су дуго покушавали да обуче делфине-убице, али је пракса показала да су високоразвијене животиње сувише осетљиве на сличан стрес и после напада ножем или иглом која паралише човека саботирају даље операције. „Делфини умеју да размишљају, да говоре, воле и пате. Они живе четрдесет година, а угину од упале плућа или инфаркта“, говорила је Шурепова.

Галина је постигла одличне резултате. И данас се у делфинаријумима користе поједине њене методе дресуре. У војном океанаријуму је радила пуних 40 година. Ово место су посећивали естрадни уметници, глумци, космонаути и угледни функционери да виде представу са делфинима коју је она приређивала. Али све је то Галина Шурепова платила здрављем. По одласку у пензију оперисани су јој ножни зглобови, тако да је ходала на штакама. Умрла је 2017. у 79. години живота.