Како је направљен и лансиран први Земљин вештачки сателит?

Russia Beyond (Први совјетски вештачки сателит Земље. Кадар из филма / TASS)
Пре 65 година СССР је лансирао у космос сателит „Спутњик“. Тиме је човечанство ступило у космичку еру. Шта је претходило овом епохалном догађају?
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Година 1955. Војни институт НИИ-4 у Болшеву (Подмосковље) бави се прорачунима за балистичке ракете, а то је делатност која представља државну тајну. У једној од просторија института смештени су „фантазери“. Тај надимак су добили научници чији је задатак био да проуче проблеме који ће се вероватно појавити током космичких летова. Прошло је само десет година од завршетка Другог светског рата и још нико није полетео у космос.

Модел првог совјетског свемирског вештачког сателита Земље у павиљону „Наука“ на Свесавезној пољопривредној изложби у Москви. Совјетски свемирски брод, лансиран у орбиту 4. октобра 1957.

Повремено „фантазери“ бучно расправљају о томе шта ће се десити. Ако човек оде у космос он ће изгорети приликом спуштања на Земљу, бестежинско стање ће га надимати или растргнути, радијација ће га убити, итд. Понекад долазе колеге из других одељења да виде каква је то вика, па ћутке заврте прстом код слепоочнице и тихо затворе врата, да до њих не би допирала бука љубитеља научне фантастике.

Тако прођоше две године. И шта се испоставило? „Фантазери“ сада, две године касније, раде на најамбициознијем пројекту човечанства – шаљу у космос први Земљин вештачки сателит.

Потребна је ракета

Спутњик-1, макета. Космодром Капустин Јар.

Пре удубљивања у идеју о слању вештачког тела у Земљину орбиту требало је пројектовати средство које ће га тамо однети, тј. ракету.

„Прича о стварању првог сателита је заправо прича о ракети. Ракетна техника Совјетског Савеза и САД има немачко порекло“, истиче научник и конструктор Борис Черток.

После Другог светског рата совјетски изумитељи су добили приступ немачкој трофејној техници, између осталог и ракети „Фау-2“ домета 320 км којом је изведен први суборбитални космички лет на свету. До танчина су проучили трофеје и на основу немачког прототипа направили су низ совјетских ракета. Име Сергеја Корољова, руководиоца совјетског космичког програма, држи се у строгој тајности (његова каријера је такође необична: он је 1938. осуђен на 10 година робије, а затим је пребачен у такозвану „шарашку“, тј. у затворени конструкторски биро за осуђене научнике).

Под његовим руководством се 1954. године појављује „седмица“, тј. ракета Р-7 чији је домет 9.500 км. „Када је 1957. са полигона Тјура-Там [затим је тај полигон преименован у космодром Бајконур] лансирана балистичка ракета Р-7 и када је она погодила циљ на полигону на Камчатки, постало је јасно да имамо носач за лансирање сателита у орбиту. Да будем искрен, ја пре тога нисам веровао да свих 32 мотора ракете могу истовремено да се упале и да одраде свој посао како је предвиђено“, сећао се академик Георгиј Успенски, један од „фантазера“ из оне бучне просторије института.

Објекат „Д“

Сергеј Павлович Корољов (други с лева) међу члановима групе за проучавање млазног погона, 1932. Из фондова Државног историјског музеја.

Истог тренутка се однос према „фантазерима“ променио. Поверено им је да конструшу први сателит под називом објекат „Д“. Задата маса је била 1.000-1.400 кг, а апаратура за истраживања је тежила додатних 200-300 кг. У једној варијанти сателита био је предвиђен чак и контејнер са „биолошким теретом“, тј. са огледним псом. Другим речима, то није био минијатурни „Спутњик“, него тешка „макина“ коју је ракета Р-7 требало да изнесе у орбиту 1957-1958. године.

Убрзо је, међутим, сагледано да није могуће реализовати тако гломазан пројекат у тако кратком року. Посао се одужио, а СССР је знао да САД има сличне пројекте, тј. да се ствара Minimum Orbital Unmanned Satellite of Earth који треба да буде лансиран у исто време. Због тога је Корољов одлучио да одустане од „тешкаша“ и уместо њега пошаље у орбиту лаки сателит који има само два радио-одашиљача.

„Људи су спавали на помоћним креветима на расклапање у конструкторском бироу“

Поштанска марка

Споља је сателит изгледао као херметички затворена алуминијумска кугла са четири антене, пречника 58 цм, тешка свега 83,6 кг. Унутра је имао два радио-предајника. Дијапазон предајника је одабран тако да сателит могу пратити чак и радио-аматери. Многи од њих су запамтили тај карактеристични звук „Бип-Бип-Бип“ када је „Спутњик“ прелетао изнад њих.

На пројектовању сателита се радило невероватним темпом. „Људи данима нису напуштали радна места, спавали су на помоћним креветима на расклапање у конструкторском бироу Корољова! Први сателит је, наравно, имао веома једноставну конструкцију и уређаје. У њега је уграђен сензор чији је циљ био да провери како радио-таласи пролазе кроз атмосферу. Тада чак ни то нисмо знали“, испричао је Успенски.

Прва варијанта Р-7 тестирана 1957. године.

Између успешног тестирања ракете Р-7 у августу 1957. године и лансирања сателита прошло је само два месеца. Ракета-носач са Спутњиком лансирана је у космос 4. октобра 1957. године у 22:28 по московском времену.

Први сателит је био у функцији до 4. јануара, тј. укупно 92 дана. За то време је 1.440 пута обишао око Земље, а његови радио-предајници су радили две недеље од тренутка лансирања. Због трења у горњим слојевима атмосфере сателит је изгубио брзину, ушао у гушће слојеве и изгорео.

Црвени Месец (Red Moon)

Казахстанска ССР. Лансирање сателита „Спутњик-1“ са космодрома Бајкрнур.

Вест да су Совјети избацили сателит у орбиту одјекнула је као бомба. Новинари у целом свету говорили су да је то „васионски потрес“ и „не само највеће научно достигнуће, него и један од највеличанственијих догађаја у историји целога света“. Америчка штампа мује дала име Red Moon.

Тих дана су многи људи покушавали да угледају Спутњик на изласку или заласку сунца. Могли су, додуше, видети само централни блок ракете (док није изгорео), а не малену куглу која у пречнику није имала ни цео метар. Али чак и главни совјетски лист „Правда“ сматрао је да су то „ситнице“ и позивао људе на целој планети да гледају у небо.

„Оне ноћи када је Спутњик први пут запарао небо ја сам <...> гледао увис и размишљао о томе како је будућност предодређена. Јер онај малени пламичак који се муњевито креће с краја на крај неба био је будућност читавог човечанства. Иако су Руси фантастични у својим подухватима, знао сам да ћемо ми ускоро кренути за њима и да ћемо на небу заузети место које нам припада“, написао је касније Реј Бредбери.

Еволуција совјетских ракета-носача.

Поред научног, овај догађај је имао и велики политички значај. Тог 4. октобра је постало јасно да Совјетски Савез има вишестепену интерконтиненталну ракету коју противваздухопловна одбрана није у стању да заустави. То сазнање је комплетно изменило систем међународних односа.

Прочитајте више о томе како је руски ровер пре пола века атерирао на Венеру! 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“