Како су руски батискафи помогли Џејмсу Камерону у снимању „Титаника“

„Титаник“ Џејмса Камерона појавио се у биоскопима 1996. године. Филм који је снимљен за тада рекордних 200 милиона долара отплатио се за само 25 дана. Али пре „Оскара“ и тријумфа било је много перипетија. Продуценти су сматрали да је Камерон луд, јер је он, за тадашње време, хтео немогуће, тј. да до детаља прикаже на филму оригиналне костиме и ентеријер потопљеног брода.

Камерону је било потребно да зарони до олупине „Титаника“, а једини који су му у томе могли помоћи били су Руси.

Лет у Русију

Десет година пре овог, изашао је документарни филм Стивена Лоуа о Титанику. У њему су приказани аутентични снимци остатака потонулог брода на дубини од 3.800 метара, снимљени помоћу руских батискафа „Мир-1“ и „Мир-2“. Њих је амерички Центар за развој технологије окарактерисао као најбоље апарате за дубоководне операције. И редитељ се упутио у Русију, да поразговара са руским научницима.

Отишао је у Калињинград, базну луку истраживачког брода „Академик Келдиш“, на коме су се налазила оба батискафа „Мир“. План је захтевао детаљну студију, и, наравно, огромна средства.

„Требале су му две године да све добро осмисли. И за нашу комуникацију, такође. У то време смо разговарали путем факса. Тада још није било мејлова“, прича руски научник Анатолиј Сагалевич, који се са колегама спуштао у батискафима „Мир“ до „Титаника“ за потребе филма Стивена Лоуа.

Задатак је заиста био амбициозан, јер Камеронов циљ није био само да документује стварни ентеријер Титаника, већ да ове снимке монтира у филм. Испоставило се, међутим, да студијска опрема није погодна за то.

„Он је желео стерео снимак, две камере је хтео да постави у једну кутију, а за то су му биле потребне дупло тање камере. Питао је Sony и они су му рекли да то могу да ураде, али цена по камери неће бити 250.000, него милион долара. Камерон се сложио: 'У реду, платићу!’“, испричао је Јевгениј Черњајев, акванаут који је радио са Камероном.

Рад са сијалицама

Брод „Академик Келдиш“ отпловио је са батискафима на место где је потонуо „Титаник“ и провео тамо 20 дана. Камерон је за то време са екипом успео да зарони више од 20 пута.

„За мене је то била грандиозна авантура, док је за Анатолија и његов тим то био обичан посао – ’Учинити пре ручка нешто невероватно’“, написао је редитељ у својој књизи „Exploring the Deep“ („Истраживање дубина“). Он је, према речима руских научника, био одличан у зарањању и брзо је учио.

„Притисак је 500 атмосфера, што значи да на прозор делује сила већа од 160 тона, а то је једнако тежини 4 тенка“, причао је Сагалевич о условима у којима су се налазили батискафи.

Трака у касети је била довољна за 20 минута снимања, тј. за један зарон. Камера се налазила ван брода у специјалном хидрауличном кућишту. Такође су на батискафе „Мир“ уграђени мали даљински управљани модули који су на каблу улазили у Титаник. Ови мали роботи на даљинско управљање обишли су цео брод: салоне обрасле алгама, палубе, кабине и прошли дуж бокова брода.

„Ушли смо у све просторије на ’Титанику’, где год је било могуће провући опрему. Завирили смо у кабине, видели лежајеве, лавабое, огледала. Знали смо ко је у којој кабини боравио, и нашли смо одећу ових људи, њихове личне ствари. Чак смо обишли и складиште и прегледали терет“, причао је редитељ.

А да би снимање под водом имало бар неки смисао, стручњаци су на апарате поставили халогене сијалице са усијаним влакном од по 1.200 вати пуњене јодом и живом.

Неки од подводних снимака су ушли у филм, а већина је искоришћена као документарни материјал по коме је израђена макета и ентеријер „Титаника“.

Званична премијера филма одржана је 1. новембра 1997. године на Међународном филмском фестивалу у Токију. Редитељ је накнадно са руским научницима снимио још четири филма. Били су то документарни филмови: „Ghosts of the Abyss“ („Духови амбиса“, 2001), „Expedition: Bismarck“ („Експедиција: Бизмарк“, 2002), а на још већој дубини од 4.700 метара – „Last Mysteries of the Titanic“ („Последње мистерије Титаника“, 2005) и научнопопуларни филм „Aliens Of The Deep“ („Чудесна бића из дубина“) такође 2005. године.

Где су се још спуштали батискафи „Мир“

Максимална дубина на коју могу да се спусте ови батискафи је 6.000 метара. Сматра се да они могу достићи дубине на којима се налази 98,5% дна целог Светског океана. Они су направљени за научна истраживања и операције подводних трагања.

Први пут су батискафи заронили 1987. године, и од тада, за само четири године, учествовали су у 35 научних експедиција.

Осим океанских дубина, вршена су истраживања дна Бајкалског језера, најдубљег језера на свету. Чак се и Владимир Путин у августу 2009. године у батискафу „Мир“ спустио на дно Бајкалског језера.

Током 2000-их су коришћени за истраживање потопљене подморнице „Курск“ у Баренцовом мору. Такође су трагали за потопљеном јапанском подморницом која је носила злато, и истраживали дно на месту где је у Другом светском рату потонуо бојни брод „Бизмарк“.

Руски батискафи „Мир“ су се 2007. године први у свету спустили на дно Северног леденог океана на дубину од 4.300 метара. Посада је узела узорке тла и поставила на дно руску заставу од титанијума.

Батискафи су и даље базирани у Калињинграду али више не учествују у експедицијама и спасилачким операцијама. „Мир-1“ је сада експонат у Музеју Светског океана (мада се напомиње да је у исправном стању и да се, ако буде потребно, може вратити на брод „Келдиш“), а „Мир-2“ чами у хангару у бази Института за океанологију Руске академије наука.