Према његовим речима, совјетски лидер је 1952. године одржао низ састанака на којима се разговарало о перспективама исушивања Каспијског мора ради ефикасније експлоатације рудног богатства.
У оном тренутку идеја није деловала ни сулудо, ни фантастично. Рударство морског дна тек је било у развоју, а само Каспијско море представљало је затворени басен који није имао директну везу са Светским океаном.
На овим састанцима Серов није присуствовао, али му је о њима причао Сергеј Жук, начелник Одељења за пројектовање и истраживање хидротехничких радова („Гидропроект“), коме је лично Стаљин наложио да „припреми предлоге и прорачуне о томе како и у ком року може да се исуши Каспијско море“.
Анастас Микојан, потпредседник Савета Министара СССР-а, покушао је у току дебате да објасни Стаљину да ће на тај начин земља изгубити црни кавијар који извози целом свету за девизе. „Ти то говориш са трговачког гледишта, а нама је потребна нафта“, оштро му је одговорио Стаљин.
На крају је Жук све своје прорачуне предочио „оцу народа“. Према њима је за скретање и расподелу река требало саградити систем канала и брана. Тај процес би трајао скоро пет година и коштао би невероватних 10 милијарди рубаља.
Међутим, чак и у том случају море би се пунило од падавина, што је додатно захтевало да се организује испумпавање воде. Под овим условима потпуно исушивање дна било би могуће тек након 16-17 година.
„Друг Стаљин је саслушао и рекао: ’Е па онда није вредно труда’, – написао је Серов. – Сви су га подржали на исти начин као и кад је рекао ’да се исуши’“.