Како је СССР први стигао на Марс и показао га целом свету

После Гагариновог лета у космос и спуштања на Месец космичка трка је постала још интензивнија. СССР и САД су правили планове за даље освајање Земљиног сателита, али и других планета Сунчевог система. Совјетски програм Марс у великој мери је омогућен захваљујући успесима лунарних мисија. Међутим, када је реч о Марсу ситуација је, благо речено, била далеко сложенија...

Три покушаја

Модул за спуштање (свемирска капсула) аутоматске међупланетарне станице „Марс-3“

Sputnik

Совјети су 1962. године први пут покушали да стигну до Марса. Било је то само годину дана након чувеног Гагариновог лета.

Задатак првог космичког апарата „Марс 1“ био је да изађе на путању којом ће пролетети поред Марса, без улажења у његову орбиту, и да пошаље на Земљу податке о овој планети. И то му је пошло за руком. Први пут у историји човечанства. Додуше, убрзо затим је изгубљена веза са земљом.

Више резултата се очекивало од „Марса 2“, али је мисија доживела неуспех. Наиме, требало је да се апарат спусти на површину планете, али је улетео у атмосферу под погрешним углом и распао се.

„Марсу 3“ су поверени још сложенији задаци. Било је замишљено да овај апарат послужи као орбитални сателит, а уједно и као читав комплекс космичких станица. Два модула су била предвиђена за проучавање „црвене планете“, и то један са орбите, а други непосредно са површине.

Аутоматска међупланетарна станица „Марс-3“, 1971.

Sputnik

„Марс 3“ је полетео са Земље 28. маја 1971. године. За разлику од „Марса 1“ и „Марса 2“ нова космичка станица је најпре обишла око Месеца и изашла на међупланетарну трајекторију, а затим се упутила према Марсу. Захваљујући Месечевој гравитацији апарат је ухватио залет и стигао до Марса за само шест месеци, што је знатно брже него раније.

Судбоносно слетање

Прва јасна фотографија у боји планете Марс, добијена са совјетских аутоматских станица „Марс-2” и „Марс-3”, 1972.

Sputnik

Већ 8. новембра „Марс 3“ се приближио орбити „црвене планете“. Међутим, спуштање у том тренутку није било могуће јер је на Марсу дивљала снажна пешчана олуја. Лоше време је ометало истраживања, али је Центар за управљање летовима (ЦУП) донео одлуку да не чека престанак олује, већ да настави истраживање према првобитном плану.

После кориговања путање модул за слетање се одвојио од орбиталне станице и 4,5 часа је летео до Марсове атмосфере.

„Још увек уздрхтим кад год се тога сетим“, рекао је непосредни учесник ове мисије академик Михаил Маров.

Ствар је у томе што нико није био сигуран да су сви прорачуни тачни. У оно време је рељеф Марса још увек био недовољно проучен (због чега се претходни апарат и распао), а пешчана олуја је додатно отежала ситуацију.

Посетиоци совјетске аутоматске међупланетарне станице „Марс-3“ у Државном музеју историје космонаутике „К. Ј. Циолковски“ у Калуги.

Алексеј Мајшев/Sputnik

„Видели смо да све тече нормално и да нема кварова нити одступања, и што је најважније, у израчунато време смо добили телевизијски сигнал, а он је могао бити послат тек када се апарат спусти и када му се отворе антене. Све нас је обузела невероватна радост“, сећао се Маров.

И одједном, после непуних 20 секунди, сигнал се изненада прекинуо.

Сигнал са Марса

„Марс-3“

NASA

„Марс 3“ је успео да пошаље на Земљу само првих 79 редака фото-телевизијског сигнала. Слика је садржала хаотичне беле, црне и сиве линије и због тога нико није ни схватио шта је апарат фотографисао.

Узрок губитка сигнала никада није установљен. Изношене су разне претпоставке. На пример, да је у питању била опасна хоризонтална брзина приликом слетања или скок притиска у антенама предајника због пешчане олује, или пак оштећење акумулатора.

Поређење Земље и Марса. Фотографија добијена са НАСА сателита Galileo и Mars Global Survey

NASA/JPL

Почели су проблеми и са орбиталним модулом „Марса 3“. После одвајања од ровера модул „сателит“ је ушао у непредвиђину орбиту на висини где гравитација планете значајно утиче на промену трајекторије апарата, због чега није било могуће предвидети његову даљу судбину. Није било могуће установити ни узрок таквог одступања.

И поред тога, орбитални модул је и даље функционисао и слао на Земљу нове податке о Марсу. На пример, слао је резултате мерења састава атмосфере на планети, њеног магнетног поља и плазме.

Мисија је званично окончана у августу 1972. године. Орбитална станица је касније изгорела у Марсовој атмосфери, а научници су са његове орбите добили мноштво драгоцених података.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!