Било је планирано брижљиво изучавање терена помоћу аутоматских апарата и лунарних ровера. Након тога је требало да свемирски бродови на изабрано место превезу објекте у облику модула.
Альберт Пушкарев/ТАСС
Сваки модул је био тежак 18 тона, пречник му је био 3,3 метра, а склопљен је био дуг 4,5 метара. На лицу места требало је да се расклопи достигавши дужину од 8,6 метара. Пробни модел оваквог модула направљен је и тестиран 1967. године.
Било је укупно девет модула: командни пункт, лабораторија, складиште, радионица, медицински пункт са спортском салом, кухиња са трпезаријом и три стамбена одељења за смештај дванаест особа.
Роскосмос
Након постављања модула било је планирано да се они покрију месечевим тлом – реголитом. Он би базу заштитио од радијације, температурних колебања и микрометеорита. Енергију за „Звезду“ требало је да обезбеђује нуклеарни реактор.
Роскосмос
Планирано је да се изласци на површину у научне сврхе обављају у специјалном месечевом возу, добро заштићеном од утицаја околине. Он би могао да се креће брзином од 5 километара на сат и да одлази у аутономне обиласке у трајању до 60 дана.
Амбициозни пројекат лунарне базе никад није реализован. Његова цена од 50 милијарди рубаља (по тадашњем курсу 80 милијарди долара) била је за СССР превисока.