Овакво решење је први пут реализовано 1964. године на станици „Парк Победе“. И у наредних 11 година (до 1972) Лењинград је добио 10 таквих станица на плавој и на зеленој линији.
Mikhail (Vokabre) Shcherbakov (CC BY 2.0)
Станице затвореног типа су омогућиле јефтинију и једноставнију изградњу, што је 1960-их било одлучујући фактор. Било је једноставније просећи отворе са перона у тунел, него пројектовати станични део тунела. Поред тога, нове конструкције су биле безбедније за путнике.
Public domain
Међутим, испоставило се да је њихово коришћење компликованије. Таквим станицама нису прилагођени сви типови возова. Растојање између врата вагона мора се поклапати са местом ових такозваних „хоризонталних лифтова“. Зато се разним линијама Петербуршког метроа крећу различите врсте возова. Уосталом, и одржавање тих „лифтова“ захтева додатне трошкове.