Легендарни спортисти Царске Русије

У Совјетском Савезу је спорт био један од темеља државне идеологије. Достигнућа спортиста су доприносила имиџу велике светске силе. Њихов задатак је био да нагласе надмоћ комунистичког уређења над свима осталима. Па ипак, врхунски спорт је у Русији настао још пре револуције. Спортисти из Царске Русије учествовали су на Олимпијским играма 1900, 1908. и 1912. године. Један од њих је чак био и олимпијски шампион.

1. Петар Заковорот – мачевање

Друге по реду савремене Олимпијске игре 1900. године у Паризу данас би се третирале као потпуни неуспех. Биле су организоване у исто време кад и Светска изложба, тако да су остале у сенци грандиозне смотре научно-техничких достигнућа из целог света.

Недостатак интересовања гледалаца је разумљив, с обзиром да се у оно време спорт још није могао теретирати као професија, да и не говоримо о рекламној и комерцијалној подршци. Није онда ни чудо што су свих пет учесника из Царске Русије на тим олимпијским играма били официри регуларне руске армије, а спортска специализација им је била везана за њихову главну професију. Наиме, тројица су учествовала на такмичењу мачевалаца, а двојица у трци двоколица.

Статусу професионалца највише се приближио мачевалац сабљом Петар Заковорот, који је у Паризу освојио седмо место. Касније је он предавао мачевање у неколико војних училишта Петербурга, а после револуције је тајне ове борбене вештине преносио припадницима Црвене армије. Заковоротови ученици су били и прави спортисти, међу њима и Иван Манајенко, најбољи руски мачевалац 1940-их и 1950-их. Узгред, сам Заковорот је своју последњу победу на такмичењу однео када је имао 64 године. Било је то првенство Совјетске Украјине 1935. године.

Петар Заковорот. Фотографија из архиве.

2. Иван Подубни – рвање

Ни чувени рвач Иван Подубни није био професионални спортиста. Пре него што се прославио, овај снагатор је радио као надничар, као радник на истовару у луци и као циркузант. У циркуској арени је показивао шта уме са теговима. У циркусу је почео да се бави најпре традиционалним руским рвањем, а касније и грчко-римским стилом.

Подубни је почео да се такмичи тек у својој 32. години. Било је то 1903. године на светском првенству у класичном рвању. Први његов професионални окршај завршио се поразом. Ривал руског џина, Француз Раул ле Буше, победио је захваљујући лукавству – намазао се маслиновим уљем и успео да „развуче“ борбу, тако да су на крају судије њему доделиле победу „због лепог и вештог избегавања снажних захвата“. Годину дана касније Подубни се реванширао Бушеу и затим је од 1905. до 1908. године успешно бранио титулу светског шампиона у рвању.

Иван Подубни. Фотографија из архиве.

Подубни је у свом најплоднијем периоду био главна звезда сваког борилачког такмичења. Он је био својеврсни спортски шоумен, прототип савремених боксера и мајстора мешовитих борилачких вештина. После бољшевичке револуције 1917. године вратио се у циркус. Његови наступи током 1920-их у Немачкој и САД су изазвали праве овације. И поред обиља победа и државних награда, Подубни је дочекао старост у сиромаштву. Умро је 1949. године у свом родном граду Јејску (1.255 км јужно од Москве) у 79. години.

3. Николај Пањин-Коломенкин – уметничко клизање

Први руски олимпијски шампион, уметнички клизач Николај Коломенкин, није у отаџбини добио никакву премију. Штавише, због учешћа на Олимпијади у Лондону 1908. године умало није завршио у прогонству у Сибиру.

Он је у Енглеску отпутовао нелегално, под псеудонимом Пањин. Тај трик је примењивао и раније, док је пет пута заредом освојио титулу најбољег уметничког клизача у земљи.

Међутим, после олимпијаде је откривена превара талентованог клизача, чије се конукренције у дисциплини специјалне фигуре уплашио чак и чувени Швеђанин Улрих Салхов (седмоструки светски првак се повукао са такмичења када је видео схеме фигура које је намеравао да изведе Пањин). Испоставило се да се под тим именом такмичи финансијски инспектор Царскоселског рејона код Петербурга Николај Коломенкин.

Николај Пањин-Коломенкин. Фотографија из архиве.

Према пословном кодексу тога доба, државни функционери нису имали право да учествују у спортским такмичењима. Пањин је морао да стави тачку на такмичења, али његова страст није спласнула. Он је 1910. године издао уџбеник уметничког клизања, а 1914. је постао арбитар на светском првенству у Стокхолму.

У совјетском периоду је радио као тренер, и то не само уметничког клизања, него и стрељаштва. Занимање за стрељаштво му је добро дошло касније, у Другом светском рату, када је радио као инструктор бораца партизанских одреда.

4. Михаил Сумароков-Елстон – тенис

Тенис је био једна од омиљених разонода руске аристократије с краја 19. и почетка 20. века. Најбољи руски тенисер тога доба био је гроф Михаил Сумароков-Елстон.

Он је као 16-годишњак неочекивано освојио прво место у првенству Русије у тенису 1910. године. Своју титулу није никоме дао све док није отишао на фронт 1914. године, иако су у првенству Русије учествовали и признати страни мајстори. Тако је, на пример, Сумарков-Елстон у полуфиналу првенства 1913. године победио Француза Мориса Жермоа, који је на Олимпијади 1906. године освојио сребрну медаљу, а у финалу је победио Енглеза Чарлса Диксона, освајача сребрне медаље на Олимпијади 1912. године.

Николај II са пријатељима након меча. Илустрација: МАММ / МДФ

Исте 1913. године младом грофу је предстојао још тежи меч. Наиме, са талентованим тенисером је пожелео да игра сам император Николај II, велики поклоник тениса. „Сумароков је леворук. Победио је у свим сетовима. Цар је после чаја замолио за реванш. Сумароков је тако погодио цара у ногу, да је император пао и после тога још три дана није устајао из постеље. Сироти шампион је био очајан, мада, наравно, није био нимало крив“, тако начелник дворске канцеларије Александар Мосолов описује детаље тог сусрета у Ливадијском дворцу на Криму. Николај II је у своме дневнику био много сажетији: „Добро смо играли тенис са Сумароковом“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.