Русија, свет у малом

Тибет?

Овај манастир налази се на 100 km од Бајкалског језера, недалеко од града Улан Уде у Републици Бурјатији. У свету он није познат, баш као ни чињеница да у Русији има будиста. Манастир се зове Иволгински дацан и саграђен је 1945, убрзо после завршетка Другог светског рата. Служи као резиденција вође будиста Русије, а састоји се из седам различитих храмова и универзитета, где се будистичке ламе припремају за будућу службу у разним новооснованим храмовима Бурјатије. Улан Уде није познат само по свом будистичком манастиру већ и по споменику у облику Лењинове главе, највећем те врсте у свету.

Немачко село?

Готово да је тако. Град Зеленоградск налази се на Балтику у Калињинградској Области. Калињинград се раније звао Кенигсберг, а основали су га витезови Тевтонског реда 1255. године. Овај град населили су бројни немачки колонисти и тевтонски витезови, да би на крају постао престоница Пруског Војводства. Калињинград је био део Трећег рајха, а по завршетку Другог светског рата припао је Совјетском Савезу. Данас овде углавном живе Руси, Украјинци и Белоруси. Људи који су одавде протерани после успостављања совјетске власти често се враћају како би обишли старе куће, гробља и немачке замкове. Многе овдашње знаменитости и градови некада су носили другачија имена. Тако је, на пример, Зеленоградск раније био Кранц.

Истанбул?

Иако се Владивосток налази много северније од Истанбула, и овде постоји залив који се зове Златни рог. Преко њега је 2012, уочи самита земаља Азијско-тихоокеанске сарадње (АТЕС), подигнут висећи мост. Међутим, Владивосток се чешће пореди са Сан Франциском него са Истанбулом. Совјетски вођа Никита Хрушчов је чак донео одлуку да сагради мрежу жичара у овом брдовитом граду како би од њега направио „други Сан Франциско“. Међутим, сви напори у том правцу били су заустављени после изградње постојеће жичаре и Владивосток је задржао свој јединствен спој кинеске и руске културе.

Кинеска Камена шума?

Не, ово су Ленски стубови, још једно место са Листе светске баштине УНЕСКО-а. Јединствени камени облици почели су да се формирају пре 540-560 милиона година и леже на слоју кречњака из периода камбрије. Величанствене, шумом обрасле стене од црвеног пешчара огледају се у мирним водама реке Лене, главне саобраћајнице која води до ове природне знаменитости. Посетиоци за транспорт углавном користе бродиће који полазе из Јакутска. Иако је потребно мање времена да се из Европе стигне до Ленских стубова него до Камене шуме, путовање је ипак веома напорно – укључује лет авионом до Јакутска, затим вожњу аутобусом до пристаништа, да би се коначно провело неколико часова на броду или трајекту. На неке од стубова није се могуће попети, али постоји неколико узвишења на око 100 m изнад земље са којих се може уживати у лепотама сибирског пејзажа испресецаног прелепим рекама.

Швајцарска?

Веома налик њој, али 6.500 km источно – Алтајске планине налазе се у Јужном Сибиру на граници са Монголијом. Због недостатка путева и осталих видова инфраструктуре у овој удаљеној планинској области, Алтајске планине, од чије лепоте вам застаје дах, и даље су једно од најнеприступачнијих места у Русији. Главни град и једино урбано подручје Републике Алтај је Горно-Алтајск који има 60.000 становника. Остало становништво живи у селима. Мештани кажу да се митско краљевство Шамбала налази негде на „руском Тибету“.

Залив Халонг?

Не, ово је заправо Авачински залив на полуострву Камчатка. Његова дужина износи 24 km и представља други по величини залив у свету, после Порт Џексона у Аустралији. Авачински залив је толико велики да се тамо могу сместити сви бродови света. Одавде се виде три вулкана – Корјакијски, Авачински и Виључински. На улазу у лагуну из воде се издижу три стене које носе назив „Три Брата“. Ова знаменитост сматра се природним богатством и симбол је Авачинског залива и оближњег града Петропавловска Камчатског. Залив представља главни пролаз за људе и робу која стиже на полуострво, док се на стеновитим литицама око њега налази неколико очаравајућих гротла до којих се може стићи само кајацима за вожњу по мору.

Италија?

Санкт Петербург назива се „северном Венецијом“, али то га не чини италијанским градом. Овај град, поникао на мочварном тлу, представља највећу луку Русије и руски „прозор у Европу“. Туристичка престоница Русије позната је по покретним мостовима, дугим ривама, романтичним „белим ноћима“ када сунце залази само на кратко, фасадама из доба Руске Империје и бројним шармантним улицама, од којих су многе име добиле по руским писцима из 19. и 20. века.

Ускршње острво?

Камени кипови уобичајен су призор на острвима Индијског и Тихог океана, али не и у субарктичком платоу дубоко у тајги. Гигантски камени „идоли“, на далеком платоу Мањпупуњор на Северном Уралу у Републици Коми, заправо су природно настале стене које су ветрови обликовали хиљадама година. Неколико ових „идола“ високо је 30-40 m. Мањпупуњор је омиљена дестинација за оне који уживају у боравку у природи. До њега се може стићи или пешачењем, које траје неколико дана, или хеликоптером.

Планина Фуџи?

Вулкан Кроноцка сопка налази се у истоименом националном парку на Камчатском полуострву, а неупућени посматрач помислио би да је реч о планини Фуџи. Међутим, ово није Јапан већ Русија. Кроноцки резерват је једна од најстаријих заштићених природних зона у Русији. Овде се налази велики број гејзира и термалних извора, а излази и на Тихи океан. Долина гејзира се налази на званичном списку „Седам чуда Русије“. То је једино место на евроазијском континенту са пољима гејзира. При томе се ова област простире на много већој површини од чувених поља гејзира на Исланду.

Аустралија?

Вероватно је тешко помешати Мелбурн и Владивосток, али се обала Јапанског мора (Источног мора) лако може заменити са аустралијском обалом. Пејзажи руског острва Монерон у Татарском мореузу подсећају на тропско острво из телевизијске серије „Изгубљени“ (The Lost). Многе угрожене животињске врсте, као што је сибирски тигар, могу се видети у Приморском Крају или Приморју, како се ова област још назива у Русији. Овде постоји велики број природних резервата, где живе бројне биљне и животињске врсте. Овај крај зову још и „руска капија за Азију“, али неки њени удаљени предели још увек су неприступачни.

Фотографије: Lori / Legion media.

Росијскаја газета. Сва права задржана.