На крововима Санкт Петербурга – као на „седмом небу”

Russia Beyond не подржава активности описане у овом чланку и ни на који начин их не подстиче. Боравак на крововима може бити веома опасан. Свако ко то чини, чини на сопствену одговорност.

Кућа са унутрашњим двориштем у Гороховој улици. „Руфер” (припадник супкултуре љубитеља кровова) по имену Сергеј вади свежањ кључева, без грешке из њега извлачи одговарајући магнетни кључ и прислања га на браву домофона. Врата запиште и ми улазимо у пространи оронули улаз зграде из доба пре револуције. Овде нема лифта, зато су степенице ниске и успињање на врх није сувише напорно.  

Врата на таван су запечаћена, али заштитне траке су одлепљене и стоје само ради привида. Улазимо у тавански мрак. Екраном мобилног телефона осветљавамо греде на плафону, старе цеви и крпе. Кроз један прозорчић излазимо напоље.

– Ево, ово је Кров Света! – свечано објављује Сергеј. Пред нама се пружа заслепљујући поглед на Исакијевску цркву и Адмиралитет. Види се Дворски трг са Александријским стубом, а у даљини дизалице бродоградилишта. Сав центар града је као на длану.

Сергеј има 40 година, а његов пријатељ Константин 27. Они су у договору са овдашњим станарима направили кључеве и поставили даске да им лим на крову не би звечао под ногама. Корачамо по дрвеним стазама, држећи се за ограду, а затим се гвозденим степеницама пењемо на видиковац, који је такође у потпуности реновиран.

Кров Света сопственим рукама

За време опсаде града у Другом светском рату овакве куле су се користиле за осматрање непријатељске авијације. Одатле су ђаци и младе девојке пратили где падају запаљиве бомбе, а затим преко телефона постављених на кулама преносили упутства бригадама које су гасиле пожаре. У Петербургу има око стотину оваквих кула. Све оне су углавном у лошем стању. Прозори су им избијени, зидови ољуштени, а металне ограде поломљене.

Сергеј и Константин су окречили зидове куле, заменили прозоре и врата, поправили подове и дрвени лежај, на којем се може и седети и удобно спавати, окачили су завесе и увели струју. Чак су поставили цвеће у саксијама. Испала је удобна кућица од 4 квадратна метра. Право место за уживање уз шољу чаја или наргиле.

Током дана се чују звона, а у подне пуцањ из топа са Петропавловске тврђаве. Овамо долазе екскурзије за младе и за фотографе, а може се ту организовати и романтична вечера са воћем и шампањцем. На тавану се налази чак и компостни тоалет.

15 разлога зашто не треба посетити Санкт Петербург

Полулегална забава

Наравно, све ово није сасвим легално. Али станари се не буне. Осим тога, тешко је утврдити која је институција надлежна за ове куле које пропадају.

Према речима двојице ентузијаста, они су се обраћали и комуналним службама, и Министарству за ванредне ситуације, и градској власти. Покушали су да утврде ко је надлежан за куле и могу ли они да легализују свој боравак на крову, на пример, тако што би узели ову или друге куле у закуп и претворили их у кафић, микрохотел или у видиковце. Али нису добили никакав одговор.    

Однос власти према шетању по крововима је амбивалентан. Оне се час активно боре против „прекршилаца”, час и саме планирају да кровове отворе за јавност.

У граду постоје легални кафеи на крововима и популарни видиковци, као што су зидови Петропавловске тврђаве или колонаде Исакијевске цркве. Али све то није довољно да би могло задовољити интересовање за лепоту града које постоји у туристичкој сезони. Кровови су најпопуларнији у летњој сезони. Зими и током кишних периода тамо је сувише хладно и клизаво.

– Трудимо се да не правимо буку и да се понашамо културно. Једном сам водио групну екскурзију. Људи су већ силазили низ степенице, кад одједном из једног стана излази човек са чекићем и псује. Помислио је да су то неки хулигани ушли у зграду. Ја га снажно зграбим за раме и кажем му: „Шта то радиш, човече?! Туристи су дошли да погледају лепоту града. А ти на њих са чекићем машеш?!” Било га је срамота – каже Сергеј. 

Силазим држећи се за ограду од ливеног гвожђа, сличну онима које красе градске мостове. Прилазим ивици и налазим се изнад Исакијевског трга окупаног светлошћу. Испуњава ме двојако осећање одушевљења и узнемирености, као да радим нешто забрањено.

– Све је у реду! – каже Сергеј. – Овде се можете опустити. Градска врева је остала тамо доле. А овде на висини влада мир.

Прочитајте још: Ноћни витезови са асфалта

Росијскаја газета. Сва права задржана.