Од октобра 2015. године у Русији се званично одржава избор за најлепше село. Први и засад једини победник на овом конкурсу је старо трговачко село Вјатско у Јарославској области (око 300 километара од Москве).
Захваљујући приватним инвеститорима ово некада сиромашно и депресивно село 2007. године је претворено у културно-историјски комплекс са десетак музеја, три хотела, рестораном, биоскопско-концертном двораном и потребном туристичком инфраструктуром.
Број реконструисаних камених историјских објеката у Вјатском већи је него у већини других села, због чега се ово насеље прочуло као „село које је хтело да постане град”.
Међутим, најважније промене су доживели његови становници, од којих је готово половина сада ангажована на новим пословима у музејима. Вјатско, у којем живи око 500 људи, годишње посети скоро 100 хиљада туриста. Они долазе због малих црквица, занимљивих пејзажа и реконструкције свакодневног живота трговаца у локалним музејима.
Степа, планине, јурте, стада камила и стари будистички манастир - то је оно око чега се врти живот потомака племена Гучит, који насељавају бурјатско село Ацагат (70 километара од Улан Удеа, главног града Бурјатије).
Њихови преци су били номади. На ове просторе су дошли у 17. веку из сибирске тајге и поставили стотинак јурти у Ацагатској долини, где је ваздух лети препун мириса свете траве аја-ганга који дуго остаје у ноздрвама.
Умирујућа атмосфера ацагатског будистичког манастира са 1.000 Будиних фигурица представља занимљив контраст у односу на динамичан туристички комплекс под називом „Степски номад”. Локални становници гостима служе ручак са традиционалним „бузама” (пељмени кувани на пари), чај с млеком од јака и сољу (како га пију степски номади), локални колач „боова” и вотку. Такође можете да гађате из лука, јашете брзе коње и учествујете у егзотичним обредима аутохтоних становника Бурјатије.
Већ сама чињеница да се село Есо налази у кратеру угашеног древног вулкана међу изворима топле воде, рекама које никада не мрзну и планинским врховима чини ово место изузетно привлачним. У ове крајеве, који су данас на листи светске баштине Унеска, у стара времена су се доселили мали аутохтони народи Камчатке: Ителмени, Евенке и Корјаци, који и данас овде живе.
Есо је веома забачено село: 500 километара га дели од камчатске престонице, града Петропавловска Камчатског, а 6.500 километара од Москве. Међутим, ако одлучите да посетите ово место, нећете зажалити. Ту можете из прве руке упознати живот староседелаца, њихове ритуалне песме и плес који уводи у транс. Можете се окупати у термалним базенима под отвореним небом, упознати живот вулкана и чак срести медведе (овај крај је њихова природна средина, али не брините, овдашњи медведи не нападају људе).
Сваког пролећа у селу Есо стартује главни туристички догађај године на Камчатки. То су трке псећих запрега „Берингија” трасом дугом хиљаду километара. Помињу се и у Гинисовој књизи рекорда.
Село Аскат је скривено од цивилизације у Алтајским планинама и налази се 3.600 километара од Москве. Своју привлачност оно дугује пре свега својим становницима. Од 120 становника 40 су уметници који својим радовима и својом вештином испуњавају четири уметничке галерије и центар за националну културу „Лукоморје”.
Туристи посећују Аскат како би набавили производе ручне израде локалних мајстора: хаљине и кошуље са древним магијским везом и керамичке окарине, које уме да направи само неколико људи у Аскату. Туристи такође долазе да медитирају на обали тиркизне реке Катуњ, да доживе стваралачку атмосферу овог јединственог места и проведу ноћ лековитог спавања у колиби од сламе.
Селу у Калушкој области (220 километара од Москве), које је 90-их година прошлог века готово изумрло, нови живот је удахнуо фестивал „Архстојаније”. Међународни фестивал ленд-арта и пејзажне архитектуре испунио је сеоски пејзаж надреалистичким објектима ленд-арта, а њиве на којима се узгаја кромпир, речицу Угру и овдашње шуме претворио је у место које посећују хиљаде љубитеља савремене уметности и оних становника градова који желе да проведу време у природи, далеко од виртуелног света. Тамо где су сељаци некада напасали краве и узгајали поврће сада су подигнути хотели са капсулама, Стаза Мебијуса, Лењи Зигурат, Космички Ум и још стотинак уметничких објеката који су посетиоцима доступни током читаве године. У јесен и зиму ленд-арт у селу Никола-Ленивец у снежном руском пејзажу изгледа као призор са друге планете.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу