Баренцбург: Како данас живи руско насеље на норвешком острву иза поларног круга

Немац Дитер је један од многобројних туриста који долази у Баренцбург да види како су живели људи у доба СССР-а. Дитер живи у Штутгарту и цео живот је радио као инжењер. Сада је у пензији и путује по егзотичним местима.

Фото: Андреј Искров

„Ми никада нисмо били ни у Русији, ни у Совјетском Савезу, јер никада није било једноставно добити визу“, каже Дитер. „За Шпицберген нам виза није потребна и зато смо одлучили да овде проведемо одмор и својим очима видимо како Руси живе“.

Руси на Шпицбергену

Поларни архипелаг Шпицберген припада Норвешкој, али на архипелагу са потпуно истим правима као Норвежани могу да живе и раде грађани преко 70 земаља које су 1920. године у Паризу потписале Шпицбергенски уговор. То је јединствен случај у међународној политици. Сада на архипелагу постоје само норвешка и руска насеља, и две истраживачке станице – кинеска и пољска.

Фото: Андреј Искров

У 20. веку је на Шпицбергену вађен угаљ за Европу. Међутим, у току последњих 20 година производња угља је у кризи и због тога се на архипелагу активно развија туризам. Једна од најпопуларнијих забава за туристе на Шпицбергену су путовања у насеље Баренцбург у коме живе Руси.

Баренцбург ­ – савремени град

Дитер не скрива да је помало разочаран Баренцбургом. „Мислио сам да ћу видети нешто из неке друге епохе, нешто што је ишчезло после пада совјетске империје“, каже он. „Баренцбург је, међутим, модеран северни градић где постоји музеј, концертна дворана, па чак и пивара. Скоро све зграде изгледају као да су потпуно нове, а хотел има чак три звездице“.

Фото: Андреј Искров

Пре неколико година руска влада је покренула велики посао везан за развој руских насеља на Шпицбергену: реновирају се зграде и шири се туристичка инфраструктура.

Потешкоће живота на Арктику

Истраживање и очување неосвојивог Арктика: од Беринга до наших дана

Међутим, живот у Баренцбургу је тежи него што се може учинити на први поглед. Оксана (име је промењено), радница компаније „Арктикуголь“ жали се да „четири месеца у години траје поларна ноћ, а четири месеца поларни дан. Многи због тога имају проблема са здрављем. Овде је клима прилично сурова и не може свако да је издржи. Моја ћерка није могла да се навикне на њу па смо муж и ја морали да је пошаљемо код бабе и деде. Виђамо се са њом само за време одмора. Свима нам недостаје свежег поврћа и воћа, и недостаје нам дрвеће“.

Школа у Баренцбургу (Фото: Андреј Искров)

На Оксанине речи надовезује се њен муж, рудар Анатолиј (име је измењено): „У нашем руднику је остало мало угља. Да би се он вадио мора да се ради на дубљим и опаснијим деоницама. Не прође ниједна година да неко од рудара не погине или не остане инвалид. Ја радим овде готово четири године и за то време сам изгубио два пријатеља“.

Ситуација на тржишту угља такође не доприноси економском расту. „Практично све што ми извадимо користи се у нашој сопственој електрани“, каже Анатолиј. „Рудник ради да би себе опслужио, а не да би донео зараду“.

Фото: Андреј Искров

Љубав према северу

Па ипак, Оксана и Анатолиј не жале што су се доселили у Баренцбург. Практично сви житељи овог насеља су грађани Украјине који су дошли из Донбаса, и чији су преци такође били рудари. Плата је овде неколико пута већа него што могу да зараде у отаџбини. „Ми смо већ уштедели за стан и сада штедимо за ауто“, кажу они. „Штедимо и за стан и за ћеркино школовање“.

7 места на којима је време стало

Захваљујући доласку у Баренцбург они су избегли ратни конфликт у Донбасу: „Рат је закачио многе овдашње људе. Некоме је срушена кућа, некоме су погинули ближњи. Нама је много драго што је наша ћерка у Русији код бабе и деде“.

Поред тога Анатолиј и Оксана су током боравка у Баренцбургу заволели север. „Овде је увек мир, увек је човек насамо са природом. Кроз наш прозор се види океан и виде се планине. Може се рећи да је то најлепши пејзаж на свету“, каже Анатолиј.

Ове године Анатолију и Оксани истиче уговор. Они ће се вратити у отаџбину, али већ сада кажу да ће им недостајати Баренцбург.

Фото: Андреј Искров

На Шпицбергену се налази најсевернији међународни аеродром Лонгјир. На тај аеродром свакодневно слећу авиони компанија SAS и Norwegian из Осла и Тромсеа, а у лето 2016. године ће прорадити и линије компаније Finnair из Хелсинкија. Цена повратне карте је 300 и више евра.

До Баренцбурга се може доћи хеликоптером (током читаве године), на возилу за кретање по дубоком снегу (зими) и бродом (април – октобар). Не постоје редовне саобраћајне линије.

 Фото: Андреј Искров

Росијскаја газета. Сва права задржана.