Кримско пролеће: Путовање полуострвом

Рина Бикова
У марту, док је већи део територије Русије још увек покривен снегом, на Криму се већ зелени трава и дрвеће пупи и цвета. Туристичка сезона на полуострву обично почиње у мају, али за оне који се не спремају за одмор на плажи овде је време врло пријатно већ почетком пролећа. Дописница Russia Beyond је први пут у свом животу била на Криму и пожелела је да подели са нама своје утиске од пролећних шетњи.

Авион је слетео у Симферопољ пред залазак сунца. Затим је врло брзо пао мрак на путу од аеродрома, тако да смо светла Севастопоља угледали већ у мрклом мраку.

– Ви вероватно нисте навикли на неосветљене путеве? – осмехује се возач. – Немојте мислити да ми то штедимо! Код нас су многе деонице путева увек биле неосветљене, нарочито на брдовитом терену. Навикли смо на то.

Субота. У хотелу су истовремено организоване две свадбе. Мештани поизлазили из кућа и посматрају како бели светлећи балони уз музику полако лете ка звездама.

Добри људи

Севастопољске мачке су свуда унаоколо: у кафеу, на пијаци, на улазима у зграде, на тротоарима, чак и на балкону моје хотелске собе. Задовољне су, „чупаве” и лење. Оне се без страха шеткају поред Историјског булевара међу киосцима и пролазницима, играју се на сунцу и безбрижно леже на самим тезгама.

– Могу ли да помазим мачка? – питам продавца сувенира.

– Пробајте! Само пажљиво, наш друг Гаврик је помало својеглав.

Друг Гаврик је заиста својеглав и непознатима не дозвољава да га мазе.

– Ја их храним, а и сви остали их хране! – прича Вера, организаторка екскурзије на чамцима. – Ујутру увек понесем од куће нешто од остатака хране. Сви тако раде. Овде су људи добри, брину се о мачкама.

Већина паса луталица у граду има уграђен електронски чип. То се види по малим плочицама са подацима на њиховим ушима. На кеју Јужног залива прилазим црној куци са белим праменовима и опрезно јој спуштам руку на главу. Она не бежи, него ми чак прилази и почиње да се њушкицом мази о моју ногу. Тај гест можда најбоље говори и о овдашњим људима.

Руска Помпеја

Улица Древна прави нагли заокрет улево. После кривине видим необичан призор – на сунцу се бели Црква светог Владимира. Она ми прва пада у очи. Тај храм је успомена на крштење које је овде 988. године примио кнез Владимир Свјатославович, крститељ Старе Русије.

Дрвеће се већ окитило ружичастим цветићима. Птице цвркућу и прелећу са гране на грану. У луци стоје укотвљени борбени бродови, а у њиховој позадини се виде древне рушевине. Туристи се без журбе шетају између остатака зидина. У једној четврти бивше православне престонице млади геометри нешто раде – развлаче пантљике и држе летве.

Свако овде ради оно што му је својствено. Деца се играју јурке око мермерних стубова, одрасли скачу да дохвате клатно Сигналног звона и покушавају да једни друге фотографишу у скоку. Старији људи достојанствено шетају по узвишицама, под којима леже делови града који још нису откопани.

u0420u0438u043du0430 u0411u0438u043au043eu0432u0430
u0420u0438u043du0430 u0411u0438u043au043eu0432u0430
 
1/2
 

За ово место се каже да је то руска Помпеја, мада овде није било ни вулканских ерупција, ни земљотреса, ни потопа. Живот у граду се гасио тихо, као ватра пред зору. Развалине древног града који је некада био пун вреве последњи су у 15. веку напустили овдашњи рибари. Седим овде на каменитој плажи и посматрам како се таласи разбијају о обалске стене, размишљам како историја човечанства прави ћудљиве петље на копну и у времену, а море остаје онакво какво је било пре много стотина и хиљада година.

Камена џунгла

Јутро почиње од јаке „турске“ кафе у татарском кафеу на диванима прекривеним теписима. Напољу, на главној улици Бахчисараја прође ретко који аутомобил. Поред кафеа близу Ханског дворца, у целом граду ради само још један караван-сарај. Све остале угоститељске радње су затворене до почетка сезоне.

У подножју планине стоје џипови спремни да нас заобилазним путем, мимо караимског гробља, довезу право до врха на Чифут-Кале. Да ли што смо довољно бодри, или недовољно промишљени, углавном, ми ипак изабрасмо пешачење.

– Замислите само како је бакама које овде продају своју робу, – бодри нас водич Александра. – Оне ово препешаче сваки дан, и још са пуним торбама робе.

На путу до пећинског града заиста наилазимо на десетак тезги, али су оне све празне. На путу који води у планину нема ни живе душе.

На Чифут-Калеу смо само ветар и ми. Посматрамо пећине и замишљамо шта се у њима раније могло налазити. Ова је очигледно била штала, суседна личи на амбар, а у оној горе, са малим отвором, вероватно су живели људи. На информационим таблама пише да у граду има укупно 155 пећина, али тешко да ће обичан туриста успети да их све пронађе. Цела планина је у тим пећинама. Оне се скривају на крајње неочекиваним местима и нижу се једна испод друге.

Међу пећинама и развалинама кућа издвајају се две кенасе (караимски храмови), два сеоска домаћинства и маузолеј Џанике-ханим, ћерке кана Тохтамиша. Поред маузолеја је дрво пистаћа (Pistacia), а на њему се вијоре прикачене разнобојне траке. Кажу да га треба дотаћи и замислити жељу. Александра тврди да су се обе њене жеље испуниле.

Раван врх на коме се налази Чифут-Кале, са три стране је окружен провалијама. Опасно је приближавати им се јер је ветар на брисаном простору тако снажан да може одувати човека са ивице. Огрнух се шалом преко капе да ме од хладноће не заболе уши, и покушах да замислим како је овде било градити, одржавати домаћинство и гајити децу. За савремене мегаполисе кажу да су то „камене џунгле“, али ту метафору је далеко умесније употребити за овај Ваздушни град.

Времеплов

– Инкерман није јеврејско презиме, како многи мисле – у шали објашњава Александра. – „Ин“ на туранском значи пећина, а „керман“ је тврђава.

Кренусмо да обиђемо још једне рушевине, овога пута средњовековну тврђаву Каламита. Успут свраћамо у Инкермански мушки манастир - пећину Светог Климента.

– Овде доводим своју мајку – каже таксиста. – Ту престаје да је боли глава. Ово место је велика светиња.

На уласку су окачене разнобојне сукње на преклоп са везивањем, а у ормарићима су мараме. Женама није дозвољено да уђу у манстир без сукње и мараме. Људи са стране не могу да доводе екскурзије јер благослов за тај посао имају само парохијани. Због тога све време ходамо ћутке, утолико пре што на сваких пет до десет метара боду очи табле са молбом за тишину. Док ми посматрамо храмове, нас други посматрају подозриво. Моја љубичаста сукња им говори да сам ја човек „са стране“. Овде, чини се, не воле много туристе.

На тврђаву се пењемо околним путем. Раније се могло овамо доспети каменим степеницама директно из манастира, али су монаси затворили пролаз. Са висине се отвара поглед на каменолом висок 30 метара. На дну се формирало мало језеро на чијој обали мештани пеку шашлик и лове рибу. Од тврђаве је остало само неколико полусрушених зидина. На једну од њих је неко поставио руску заставу.

Седох да се одморим на један камен. Вероватно је то остатак зидина. Преда мном сунце залази и као да игра одсјајима на глаткој површини Црне речице. Александра близу мене тражи у камењу нешто занимљиво.

– На Криму има око 9.000 споменика, од античког доба до 20. века. То је као времеплов: можеш отићи у било који историјски период, треба само знати на коју страну да кренеш, – каже она. – Дошла сам на Крим из Москве пре шест година и још увек много тога нисам стигла да видим.

Остатак дана одлучисмо да проведемо у Балаклавском заливу. Пењемо се на напуштени совјетски бункер, посматрамо објекат 825 ГТС (или „Музеј Хладног рата“), уживамо гледајући укотвљене јахте и дегустирајући овдашње вино. Глава зуји од утисака, а ноге су већ уморне. Међутим, што више тога видим, све више знам и све више желим да видим и да сазнам. Крим је као наркотик, као дубоки котао историје коме се никако не види дно.

u0420u0438u043du0430 u0411u0438u043au043eu0432u0430
u0420u0438u043du0430 u0411u0438u043au043eu0432u0430
 
1/2
 

Кримско пролеће

Севастопољ. Русија. Заувек. Такви плакати са Путиновим портретом окачени су по читавом граду. Ту и тамо се на прозорима кућа виде руске заставе. На Украјину подсећају само ретки пожутели натписи на украјинском језику и украјинске таблице на аутомобилима, али и на њима је често украјинска застава прелепљена налепницом са руском тробојком.

У тролејбусу плаћам кондуктеру 10 рубаља по особи. Он жмирећи гледа мој фото-апарат и пита:

– Нисте одавде?

– Нисмо.

– Аха! Припремите 10 рубаља, заменићу вам их за метални новчић да имате као успомену.

И тутну ми у руку нови метални новчић од 10 рубаља са приказом Севастопоља на једној страни. У целој Русији таквих новчаница има само 10 милиона.

Излазимо на Нахимовљевом тргу. Сматра се да је то центар града. Време је тмурно, температура је свега +4 степена. Море је помало узбуркано. Одлазимо до симбола овог града – споменика Потопљеним бродовима са бронзаним орлом на врху. Када се у граду спрема бура, кажу да су таласи толико велики да њихове капљице понекад долете и до самих крила.

Недалеко одатле на асфалту је дечијом руком разнобојним кредама написано: „Довиђења, зимо!“, а на оближњем зиду је неко од одраслих написао: „Боље без струје, него у Украјини!“. У киоску на кеју се продају мајице са ироничним сликама и натписима, и магнети са Хрушчовљевим и Путиновим портретима и речима: „Крим предао. Крим примио“.

Ми смо мислили да долазимо у кримско пролеће. Испоставило се да тај израз овдашњи житељи никада не схватају као доба године. На полуострву те речи имају друго, искључиво историјско значење. Нисам хтела да досађујем свакоме на кога наиђем и да се распитујем, али већ из кратких и успутних разговора стекла сам утисак да је то било време грандиозног емоционалног успона и великих надања. И мада је време, како кажу, показало да се живот после тог јединственог „кримског пролећа“ није драстично променио, ипак је далеко боље живети код куће, тј. у Русији.

Уместо епилога

– Шта кажете, је ли вам се свидело код нас? – пита таксиста на путу за Симферопољ.

– Свидело ми се.

– Је ли вам жао што одлазите?

– Помало јесте, али већ је време да се вратим кући.

– Недостаје ли вам породица?

– Па, родитељима могу да телефонирам, али мој пас тугује за мном.

– Разумем вас. И ја имам пса. Ето, кад буде готов Керчански мост, дођите заједно са псом и јавите ми се, – и рекавши то возач ми пружи своју визитну карту. – Биће ми драго да вас опет возим.

Згледасмо се на задњем седишту и климнусмо једни другима: доћи ћемо опет. И обавезно са псом.

Фото: Рина Бикова.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“