Молокани: Како је затворена руска секта постала засебна етничка група

Молокани су отпали од православног хришћанства и формирали се као засебна руска етнографска група. Појавили су се крајем 18. века у Русији као јеретичка секта која је по духу блиска протестантима. Од православних хришћана се разликују по много чему. На пример, они сматрају да је само Библија оно што верник треба да поштује. Библију асоцирају са „духовним млеком” којим се храни људска душа. Убеђени су да су управо тако и добили свој назив. Постоји, међутим, и верзија да су тај назив добили од православних хришћана зато што не посте, тј. што за време поста и даље конзумирају млеко и другу мрсну храну (они не једу ништа само када обележавају страдања Христова). Молокани имају неправославно тумачење Свете Тројице и Христа, не признају светитеље и иконе, немају свештенство и свете тајне, а сваки скуп верника третирају као цркву.

Данас живе у Америци, Мексику, Грузији и Азербејџану. Средином прошлог века неколико хиљада молокана је прешло из Турске у Русију и настанило се у селима Ставропољског краја (1.500 км јужно од Москве).

Забачено село

Молоканска породица Коновалов стоји усред својих поља. Њихови преци су побегли из Турске у Русију средином прошлог века

Није лако пронаћи молоканско село ако не знате где се тачно оно налази. Молокани су навикли да се скривају и затварају у себе, и то што даље од цивилизације и других људи. У источном делу Ставропољског краја разбацано је неколико њихових насеобина. Једна од њих се налази близу села Камена Балка. До ње можете доћи по врло лошем путу, ако бројите кривине.

На раскршћу путева нас дочекује отац велике породице Андреј Коновалов. Води нас једва приметном стазом и најзад се иза брега појављују кровови лепо уређених кућица. Скоро свака има фасаду украшену као медењак и мали врт са бујним грмовима ружа. Ограде су им украшене цртежима из цртаних филмова (на пример, Дизнијевом „Снежаном и седам патуљака”). Све куће су им у једној улици, правој као стрела. Њен други крај се пружа према пољима, где се жути озима пшеница.

Породици Коновалов припада 101 хектар плодне земље. Андреј се бави пољопривредом, гаји житарице.

Историја и религија

Молокани су живели на Јужном Кавказу, у Карској области која је припала Русији за време императора Александра Другог. Под Лењиновом влашћу та територија је припала Турској, и зато су сви молокани касније знали руски и турски.

„Молокани верују да ће се Христов долазак догодити на планини Арарат, и зато су тако тежили да остану на турској земљи како би били ближи овој планини”, прича Павел Коновалов, Андрејев отац. „Међутим, у Турској се нисмо осећали безбедно. Могли су нам одузети земљу и украсти ћерке”.

Совјетска власт је 1962. предложила молоканима да се врате у СССР. Павловој породици је тада нуђено и да оде у Америку (део молоканске дијаспоре се тамо налази – прим. аутора), али је његова породица одбила ту понуду и одлучила да се врати у СССР.

„Обећали су нам слободу вероисповести, и ми смо им поверовали”, прича Павел. „Када смо се преселили у СССР морали смо да живимо у земљаним кућама. Ништа нисмо имали. Цело село смо сами подигли”.

Из Турске се у Русију преселило три хиљаде људи.

Андреј иде по песак на оближњи мајдан

Молокани не потичу од речи „млеко”

У Андрејевој кући је на поду шарени тепих са мотивом сунцокрета. У кући уопште нема црне боје. Молокани воле јарке боје, и нарочито белу као симбол чистоте. Недељом они облаче одела светлих боја, а затим их чувају у сандуку до идућег викенда. Да ли је бело и светло од боје млека?

„Молокани уопште не потичу од речи ’млеко’”, одговара деда Пахом, Павлов стриц. „У Библији постоји метафора чистог словесног духовног млека. Наш назив потиче од ње. Сви ми потичемо од истог корена. Гоњења у царској Русији су нас научила да се држимо заједно”.

Он мршти густе обрве и приповеда своју животну причу. Ћерка му је напустила заједницу заувек, јер није хтела да се уда за молокана.

Важно животно правило је да заснујеш породицу са молоканом, да се не меша крв, или ти овде није место. Девојкама ставропољских молокана доводе младожењу из Азербејџана и Грузије да би се избегло заснивање породице са даљим рођаком.

Андрејева жена Олга је, рецимо, доведена из Јерменије.

Тајна молоканског ручка

Молокани имају обичај да пију много чаја. „Чајем се код нас почиње и завршава свако узимање хране. Ми у продавници купујемо само со и шећер. Све остало сами правимо”, каже Андреј.

Андрејева жена поставља сто. На столу је велики самовар златасте боје са дугачком славиницом. Око стола су клупе, а не столице – то је обичај у породицама са много укућана. Олга сецка домаћи сир који је припремила претходног дана.

После обилног ручка Андреј задовољно глади дугу браду: „По нашим законима глава породице мора да има браду. Када ми одемо у град, људи понекад показују прстом у нас. Ми смо ретко виђени у граду. Али припадници наше заједнице знају како да нас пронађу”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.