Воти – аутохтони народ који нестаје

Маргарита Новоселова
На свету је остало мање од стотину представника народа Воти. Они се сваке године окупљају на празник.

Илустрација: Маргарита НовоселоваИлустрација: Маргарита Новоселова

На пропланку близу села Лужице у Лењинградској области је празник: сви су обучени у националну ношњу, а жене носе венце на глави и црвене сарафане са белим кецељама. Музичари свирају и певају народне песме на финском језику, а такође на вотском и ижорском. Мајстори продају предмете народне радиности: угро-финске лутке-амајлије, украсе и иван-чај (Chamérion angustifólium), савијен и осушен на посебан вотски начин.

„На наш празник свако доноси нешто за заједничку трпезу и зато се он зове ’Лужичка заједничка трпеза’“, причају ми овдашњи Воти и зову ме у коло.

Лужице је мало село старо петсто година. У њему има 60 становника, углавном старица. Није лако доћи до овог места. Из Петербурга се путује дуже од четири часа аутобусом, са два преседања, и затим неколико километара пешке.

Илустрација: Маргарита НовоселоваИлустрација: Маргарита Новоселова

Док сам се шетала дуж кућица са народном радиношћу и вотским луткама ручне израде, разговарала сам са Олгом, која се и сама бави том радиношћу.

„То нису обичне лутке“, прича Олга. „Све лутке амајлије су без лица и не служе за игру. Оне чувају човека. Оне се праве од исте тканине као одећа. Такве лутке се не смеју вређати. Воти верују да лутка све осећа и да су у њој сила природе и њиховог народа“.

Илустрација: Маргарита НовоселоваИлустрација: Маргарита Новоселова

Од читаве вотске културе најбоље се очувала национална кухиња. Главна јела Вота су били ражани хлеб са квасцем, каше (јечмена и ражана), репа и овсени или јечмени гриз од пропрженог зрна. О празнику су се пекле јечмене лепиње које служе као мезе уз домаће пиво. Рибу су спремали на жарачу. Чистили су је, намештали на жарач и стављали у пећ. Сва та јела праве и савремени Воти.

„Ми много волимо да печемо пите. Доносимо их на сваку заједничку трпезу“, прича Сергеј, један од гостију на прослави. „У Лужицама се не може купити храна. Такво је правило. Овде је обичај само да људи чашћавају госте и једни друге“.

Илустрација: Маргарита НовоселоваИлустрација: Маргарита Новоселова

Воти у Русији

Лужичку заједничку трпезу овдашњи житељи организују сваке године, ево већ шеснаести пут заредом. Воти себе зову „Вод“ или „Вођани“. То је најмалобројнији од 17 угро-финских народа који живе у Русији. Према последњем попису из 2010. године, овај народ има само 64 припадника. Данашњи Воти су малобројни народ Русије у нестајању.

Воти су живели на територији данашње Лењинградске области од 1. до 4. века наше ере. Први пут су поменути у писаним изворима 1069. године. Били су земљорадници, клањали су се земљи и шуми. Рано су примили православље. Већ у 20. веку су се готово потпуно асимиловали. Највеће губитке су поднели у репресијама 1930-их и у Другом светском рату од 1941-1945, када су борбе вођене управо на територији где они живе. Многи су емигрирали у Естонију. Тек после распада Совјетског Савеза 1991. године почео је процес обнављања традиције, историје и језика. Језик се делимично сачувао у Естонији, где се одселио један део Вота.

„Ми смо саме направиле ове костиме“, причају ми на лужичком празнику баке у шивеним ношњама јарких боја, гладећи руком своје сарафане. „Специјално смо ишле на курсеве да научимо како су ту ношњу носиле наше баке“.

Илустрација: Маргарита НовоселоваИлустрација: Маргарита Новоселова

Воти носе националну ношњу само о празницима у Русији, Естонији и Финској. Раније је то било њихово свакодневно одело. Девојке су носиле сарафане од белог ланеног платна, без рукава, преко којих су облачиле кратки женски капут. Све то је украшавала капица и неколико појасева. Удате жене су носиле капу од беле тканине и плаве сарафане. Мушки костими су крајем 19. века престали да се разликују од обичног свакодневног одела. Задржала се само капа са црвеним врхом.

„Сада млади ово неће да носе чак ни о празнику“, уздише Воткиња Јелена. „Главне наше активисткиње су баке. Деца се постепено укључују. На пример, у школи суседног вотског села Кракоље деца певају народне песме, играју и уче стару традицију у ансамблу „Линут“.

Илустрација: Маргарита НовоселоваИлустрација: Маргарита Новоселова

Судбина вотског језика

„Ми покушавамо да вратимо вотски језик, али је он тежак, а уџбеника је мало“, прича Татјана Јефимова која је основала музеј Вота у селу Лужице. Током већег дела 20. века Воти су говорили матерњим језиком само код куће и скривали су свој идентитет јер су били репресирани у совјетско време. Унеско је укључио вотски језик у Атлас светских језика као „језик који је у критичном стању“.

Национални вез са вотском симболиком, рецепти за пите, лутке и ретке фотографије – све је то Татјана прикупила и изложила у својој кући од које је направила музеј. Експонате су јој доносили овдашњи житељи из својих породичних архива. Музеј је два пута горео у пожару – 2001. и 2006. године. Па ипак, Татјани долазе у госте људи из различитих земаља и градова.

Илустрација: Маргарита НовоселоваИлустрација: Маргарита Новоселова

„Села Кракоље и Лужице су последња места у Русији где Воти живе компактно, а иначе је народ раштркан и асимилован у градовима“, прича антрополог Олга Коњкова. Она је основала Центар аутохтоних народа Лењинградске области. Олга са породицом живи у Санкт Петербургу и бави се обнављањем традиције Вота и Ижораца.

Центар за аутохтоне народе Лењинградске области помаже људима да схвате свој идентитет. Приређују се представе на вотском језику, људи уче тај језик, певају и праве националну ношњу. Многи Воти имају јаке везе са рођацима који су отпутовали у Естонију, тако да још има наде за препород овог народа.