Ирина Коњухова: Жена светског путника треба да буде верница

Ирина Коњухова сматра да нема будућност онај брак у коме жена не жртвује своја интересовања уколико не може да учествује у интересовањима свога мужа. Она је доктор правних наука и професор, али је ради мужа одустала од перспективе да постане експерт за сарадњу између Русије и Швајцарске при УН и за рад у Европском парламенту.

Данас она пише књиге о својој породици и ради као предавач. „Управо се појавила књига ’Живот са светским путником’. Она је потпуно документарна. То су моји дневници и мој поклон Фјодору за 65. рођендан. Он ме је сам замолио да је напишем“, прича Ирина. По њеним речима, нова књига говори о томе како засновати породицу са тако оригиналним човеком и како научити да се живи и воли „на даљину“.

Како је то бити жена некога ко ретко бива код куће?

Ја волим романтику и увек сам желела да живим необично, иако сам правница. Упалила сам свећу у цркви да сретнем човека са којим бих живела душом, са којим би ми овај свет изгледао лепо, и са којим бих могла да сагледавам ту лепоту и да јој се радујем.

Прво што ми је рекао Фјодор: „Ти ћеш бити моје надахнуће!“ Он ми је посветио много својих слика. Ми код куће имамо обичај да увек једно другом остављамо неке цртеже. Сви ти цртежи су посвећени мени, и загревају ми срце јер је то израз љубави.

Људи кажу да он бежи од мене. А он, заправо, остварује своју мисију. На првом састанку ми је рекао: „Ништа ти не обећавам: ни новац, ни куће, ни то да ћу се бавити децом. Обећавам ти само љубав!“ И то обећање он испуњава онако како уме.

Шта је могао у животу бити Фјодор да није постао светски путник?

Тако нешто се није могло догодити! Сам његов долазак на свет је био необичан. Он се родио на обали реке када је његова мајка кренула да скупља рачиће да би нахранила живину. Мајка је предосећала његову необичну судбину. Она је причала да је још у стомаку Фјодор био врло немирно дете и стално се „гурао“. Од самог почетка је био у некавом кретању.

Он је у својим књигама описао да је од рођења знао шта ће бити кад порасте. И од детињства се припремао за експедиције, најпре са пријатељима, а затим самостално. Са 15 година је већ чамцем препловио Азовско море.

Илустрација: Издавачка кућа "Никеја"

И Ви сте са њим два пута прешли преко Атлантика. Да ли је било страшно?

Муж ми је открио своју тајну да у стихију треба ући са љубављу – тада ће те она прихватити и неће бити агресивна. Ако се осети вртоглавица и мучнина, треба дубоко дисати и гледати у хоризонт. Мене је хватала вртоглавица и мучнина, али сам психички успела да то превазиђем и све је прошло. Главно је имати жељу и све ће проћи!

За време другог путовања, 2004. године, упали смо у велику олују. На јахти нам се сломио десни лист кормила и почели смо да плутамо, али не у правцу Америке него према Европи. Кобилица је напукла и вода је почела да улази. Данима и ноћима смо избацивали воду. Како смо се само молили Господу и светом Николају Чудотворцу!

Кад смо већ били у прслуцима за спасавање и спремни да се нађемо у води, ја сам рекла Фјодору: „Толико година се волимо и венчани смо, али немамо плод наше љубави – немамо дете“. И тада смо се заветовали да ћемо молити Господа да нам подари дете уколико нас задржи у животу.

Уместо планиране 2 недеље, путовање је трајало 44 дана и за то време смо препловили Атлантски океан у најнемирнијем периоду, тј. у фебруару и марту, када туда плове само велики бродови. И пристали смо на енглеску уместо на америчку обалу. Прво што смо урадили када смо се вратили у Москву је то што смо поред Фјодоровог уметничког атељеа подигли капелу посвећену светом Николају Мирликијском. Неколико месеци касније смо схватили да сам ја трудна. И без ултразвука сам знала да ће то бити дечак и да ћемо му дати име Николај, у част светог Николаја Чудотворца, покровитеља путника. Тада сам ја у пуној мери осетила силу коју даје искрена молитва.

Жена светског путника је „осуђена“ на његово дуготрајно одсуство. Како излазите на крај са тим?

Свака жена светског путника треба да научи да доживљава његова путовања заједно са њим. Ја понекад видим необичне снове о њему. Понекад имам лош предосећај и тада идем у цркву да се помолим и упалим свећу. Током година сам почела да осећам и мирис мора. Осећам када близу њега дува снажан ветар и када он не спава. Појављује се веза када се може рећи да смо заједно иако смо удаљени. То је велико чудо.

Жена светског путника треба да буде верница. Није важно које вере. Важно је да је духовна помоћ оно најважније у животу путника. Све остало ће касније доћи: и милосрђе, и трпљење, и смирење, и навикавање.

Сећате ли се како сте се први пут растали?

Први пут је било најтеже, утолико пре што је то било одмах после нашег свадбеног путовања, и одмах на 6 месеци. Било је то 1995. године, када је Фјодор први пут самостално путовао на Јужни пол. Сада постоји телефон са сателитском везом, а тада још није било никаве везе. Наравно, плакала сам бринући се за Фјодоров живот. Плакала сам жалећи своју младост. Недостајало ми је мужевљево физичко присуство. Љубав према њему ми је помогла да то превазиђем. И посао ми је, наравно, помагао да о свему томе привремено не мислим.

Кад Ви нисте код куће да ли се Фјодор брине?

Ми имамо сопствени ритам породичног живота. Када он дође ја сам обавезно дужна да будем код куће заједно са њим. Прва три дана ми не излазимо из куће и ни са ким не комуницирамо. Али он поштује моју професију и ту налазимо компромис. Фјодор уме да комуницира на удаљености. На пример, када му је досадно он црта нешто за мене и на тај начин комуницара са мном.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!