Заборављени народи Русије: Православни народ Сето у напуштеном завичају

YouTube/Visit Setomaa

У селу Сигову се куће скоро и не виде од зеленила дрвећа и воћњака, а тишину само понекад прекида лавеж паса. Лети у село долазе власници викенд-кућа, а о празницима представници аутохтоног народа Сето из Естоније долазе да се поклоне гробовима својих предака и посете старе родитељске куће.

– Сигово је једино село у Русији где је компактно живео народ Сето – каже Татјана Огарјова, директорка Музеја народа Сето. – Била сам фасцинирана када сам дошла овамо током 1980-их. Народ Сето као да је још увек живео у 19. веку. Сами су све производили, од обуће и одела до алата. Скоро нико није говорио руски – прича нам Татјана.

– А када су сви отпутовали?

– Када је повучена граница између Русије и Естоније почетком 1990-их. Пре него што су сви представници народа Сето отишли у Естонију петербуршка сликарка Марија Тјурина насликала је портрете свих житеља села, а било их је укупно 21. Тако су се у музеју појавиле лутке са њиховим ликовима. Туристи који дођу у музеј или се уплаше од тих лица, или се одушеве, па касније поново долазе.

Сакупљач сеоских старина

Илустрација: Полина Кочеткова

Када су представници народа Сето напуштали Сигово, желели су да у селу остане успомена на њих и зато су много тога оставили у својим кућама. Овде је сваки предмет ручни рад, и зато се први музеј овог народа, док су они још били овде, звао „Ауторска колекција”, прича Татјана.

Директорка музеја је енергична седа старица ниског раста. У град одлази само када за то има озбиљан разлог, јер није лако доћи до Сигова: најпре се путује возом или аутобусом од Петербурга до Пскова, затим аутобусом до Печоре, и на крају још око осам километара аутомобилом или пешке. Татјана Огарјова током целе године живи у селу. Лети има много посла и туриста, а зими страхује да се не сруши кров под дебелим слојем снега. Све овде функционише захваљујући Татјани, а она има скоро осамдесет година.

Фотограф и ја смо видели таблу „Seto museum” на капији обичне сеоске куће са баштицом, јабуком и кокошкама које се шетају по дворишту, и хтели смо да нађемо тај музеј. Тада нам је Татјана отворила врата неугледне шупе у којој се чувају све реликвије народа Сето: традиционална ношња, разбоји и „божији пешкири”, тј. дугачка бела платна са црвеним украсима која су се стављала на иконе у кући. Одлазећи одавде људи нису све узели са собом, или нису понели старе ствари које тада у њиховим очима нису имале посебну вредност.

Сам музеј је кућа уобичајена за народ Сету, са високом таваницом. Кућа је подељена на три дела. У једном делу је штала, у другом простор за становање, а у трећем сеник. Кућу је саградила породица Кјулаотс крајем 19. и почетком 20. века. Раније су сви представници овог народа живели у таквим кућама.

На границама разних култура

Илустрација: Полина Кочеткова

Народ Сето је први пут поменуо немачки путописац Христијан Нест Шлегел 1815. године. Етноним „Сето” се појавио тек у 19. веку. Пре тога је за овај народ коришћен назив „Псковска Чуд”. Они су живели око 500 година на Псковско-печерском подручју, у насеобинама „прошараним” Русима и Естонцима.

Земља народа Сето увек је била на граници неколиких култура, тако да је на њој очувана традиција која је својствена волшко-финским, балтичко-финским и словенским народима. Музеј-имање народа Сето у Сигову је једини музеј овог народа у Русији.

Мештани су ову територију звали Сетумаа. Ту су некада били добро развијени занати и приватна својина. Сељаци су највише зарађивали на продаји лана. Свако се трудио да купи што више земље како би могао узгајити што више лана. Овдашњи лан је био на цени. Углавном су га куповали Енглези и правили од њега једра и ужад. Од истог лана су мештани ткали своја одела.

Припадници народа Сето су умели све да раде – да ору и граде, да поправљају и мајсторишу. На пример, у музеју сеоских старина народа Сето могу се видети кожне ципеле са ђоном од дрвених ексерчића величине дрвцета шибице.

Крајем 20. века сетоска земља је подељена када је преко ње повучена руско-естонска граница. На руској страни су остали углавном старци који нису могли да напусте огњиште и гробове предака, а на другој страни су се нашла њихова деца и многобројна родбина.

Народ Сето се окупља на једном месту на Тројице (51. дан после Васкрса) или о породичном празнику Сетомаа (27-29. август), када у Сигово долазе гости из Естоније.

Култура народа Сето још увек живи

Илустрација: Полина Кочеткова

Током празника у музеју народа Сето свира музика, певају се песме и изводе народне игре. Народно славље се зове Кирмаш. Сви комуницирају на руском и естонском, јер само старци још говоре сетоски језик.

Воти – аутохтони народ који нестаје

Жене тада носе беле празничне кошуље, црвене сарафане на навлачење који се шире при дну и широки појас „ву”, на глави носе мараме, а на врату мноштво сребрних украса и на грудима брош „суур сољг”. Мушкарци по старом обичају носе кошуље „косоворотке” са широким рукавима које се откопчавају одозго до пола груди (са леве стране или по средини), црне сеоске панталоне ојачане додатним платном између ногавица и појасеве преко кошуље.

Захваљујући развоју друштвених мрежа овде се о празнику састају припадници овог народа из Естоније и Русије, па чак и они који су се преселили у Сибир. Сви евоцирају успомене на живот у овим крајевима.

„Наша култура живи”, каже министар културе народа Сето Аре Хирн. И он је у народној ношњи. „Мало је оних који знају језик. Наша деца углавном говоре естонски и енглески. Међутим, они сада на рођенданима и другим празницима певају сетоске песме, што је за сваку похвалу.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!