Ходање по танкој жици у Дагестану: Како је започела традиција дуга преко два века

Како се у Дагестану више од два века хода по танком конопцу?

До села Цовкра-1 може се доћи аутомобилом из Махачкале (Дагестан, 1800 км од Москве). Путовање може да потраје и до три сата, прво асфалтним путем, а затим планинским серпентинама.

Село се налази на око 2000 метара надморске висине. Аул (кавкаско село) окружују предивне планине. У шетњи околином указаће вам се призори од којих истински застаје дах. Оно што неизоставно морате да учините је да упознате локалне ходаче по конопцу, јер управо овде почиње прича о узбудљивој вештини.

Када и како се ход по танкој жици појавио у селу не зна се тачно. Чак ни мештани ни директор тамошње школе за ходања по конопцу  не могу прецизно да одговоре на то питање, међутим, сви се слажу да се то догодило пре више од 200 година.

Дагестански ходачи познати су у целом свету. Они наступају у најразличитијим представама, у циркусима и свим могућим демонстрацијама вештина. Наводно, ходање по танком конопцу почело је да се вежба као уметност још у совјетско време, појавивши се у исти мах у неколико дагестанских села.

Ходање по жици овде је својевремено било врло популарно. Године нису имале никаквог значаја, на ужету су били како веома млади, тако и врло стари људи. Али времена су се променила и данас многи житељи села одлазе у друге делове Дагестана, већином у Махачкалу. Више не може да се каже да цело село зна да хода по танком ужету.

Иако велики број младих људи похађа нарочиту школу за ходање по конопцу, до средине 1990-их ова вештина се учила или на посебним часовима или у склопу физичког васпитања. Многа деца овладала су тајнама овог мајсторства, а ветерани се сећају и времена када на жици није био слободан ни један центиметар.

Најталентованије међу децом регрутују циркуске трупе. Ако родитељи то аминују, животи њихових ћерки и синова из корена се мењају,  почињу гостовања и пробе, а неки стекну и светску славу.

Данас планински аул полако одумире, а и сама уметност се бори за преживљавање. Упркос свему, ходачи по жици и даље су ту, а за празнике њихове представе редовно привлаче мноштво радозналих гледалаца.

У планинском аулу нема хостела ни преноћишта, али гости увек могу да пронађу приватни смештај. Житељи Дагестана су гостољубиви, а у надметању ко ће госту бити бољи домаћин умеју и да се посвађају.

Судећи по кућама које се урушавају, сеоце је знало и за боље дане. Данас је, ипак, још увек живо, а за празнике људи из свих околних села редовно се окупљају на прославама.

Прочитајте такође: Пет ствари које треба знати пре доласка у Дагестан

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“