До села Цовкра-1 може се доћи аутомобилом из Махачкале (Дагестан, 1800 км од Москве). Путовање може да потраје и до три сата, прво асфалтним путем, а затим планинским серпентинама.
Село се налази на око 2000 метара надморске висине. Аул (кавкаско село) окружују предивне планине. У шетњи околином указаће вам се призори од којих истински застаје дах. Оно што неизоставно морате да учините је да упознате локалне ходаче по конопцу, јер управо овде почиње прича о узбудљивој вештини.
Када и како се ход по танкој жици појавио у селу не зна се тачно. Чак ни мештани ни директор тамошње школе за ходања по конопцу не могу прецизно да одговоре на то питање, међутим, сви се слажу да се то догодило пре више од 200 година.
Дагестански ходачи познати су у целом свету. Они наступају у најразличитијим представама, у циркусима и свим могућим демонстрацијама вештина. Наводно, ходање по танком конопцу почело је да се вежба као уметност још у совјетско време, појавивши се у исти мах у неколико дагестанских села.
Ходање по жици овде је својевремено било врло популарно. Године нису имале никаквог значаја, на ужету су били како веома млади, тако и врло стари људи. Али времена су се променила и данас многи житељи села одлазе у друге делове Дагестана, већином у Махачкалу. Више не може да се каже да цело село зна да хода по танком ужету.
Иако велики број младих људи похађа нарочиту школу за ходање по конопцу, до средине 1990-их ова вештина се учила или на посебним часовима или у склопу физичког васпитања. Многа деца овладала су тајнама овог мајсторства, а ветерани се сећају и времена када на жици није био слободан ни један центиметар.
Најталентованије међу децом регрутују циркуске трупе. Ако родитељи то аминују, животи њихових ћерки и синова из корена се мењају, почињу гостовања и пробе, а неки стекну и светску славу.
Данас планински аул полако одумире, а и сама уметност се бори за преживљавање. Упркос свему, ходачи по жици и даље су ту, а за празнике њихове представе редовно привлаче мноштво радозналих гледалаца.
У планинском аулу нема хостела ни преноћишта, али гости увек могу да пронађу приватни смештај. Житељи Дагестана су гостољубиви, а у надметању ко ће госту бити бољи домаћин умеју и да се посвађају.
Судећи по кућама које се урушавају, сеоце је знало и за боље дане. Данас је, ипак, још увек живо, а за празнике људи из свих околних села редовно се окупљају на прославама.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
