Замислите да нисте имали среће и нашли сте се у Москви у погрешном тренутку. На пример, дуго сте планирали путовање у главни град Русије (који се толико изменио током протеклих година) и најзад сте скупили новац, издвојили време и допутовали – сами, са породицом или пријатељима. Или друга варијанта: живите у руској престоници и самим тим вам због економских могућности које она пружа завиде житељи свих осталих делова Русије. У сваком случају, замислите да се шетате по неком московском парку, на пример „Горки“ или „Зарјадје“, или можда возите бицикл, или ручате у модерном кафе-ресторану... И одједном – почиње нуклеарни рат.
Није битно ко је кога напао. Бар вама у том тренутку свакако неће бити битно какве перипетије у међународној политици су довеле до тога да ће се изнад ваше главе за неки минут подићи атомска печурка. Вама је битно да главом без обзира бежите, оставивши и бицикл, и ручак, и породицу, и пријатеље (добро, породица и пријатељи могу да беже заједно са вама). Али где да бежите?
Савремени руски системи за рано откривање нуклеарног ракетног напада могу на време да реагују, тако да ће власти имати довољно времена за сопствену евакуацију и обавештавање становништва. Према томе, прво што ћете чути тог не баш најсрећнијег дана у вашем животу биће заглушујућа јека сирена. Грађани Србије су пре пар деценија имали прилику да чују сирене за почетак рата, али ће ово ипак бити нешто сасвим друго.
Како је објаснио представник Министарства за ванредне ситуације РФ (МЧС) у интервјуу за агенцију РИА 2008. године, „сигнал се даје помоћу електричних сирена, после чега житељи ... морају да саслушају саопштење преко радија, телевизије или комплексног система за упозоравање и обавештавање становништва“.
Другим речима, чим чујете сирене укључите радио и телевизор, и чућете саопштење Министарства за ванредне ситуације (МЧС) из кога ћете сазнати шта се тачно дешава. Уколико је извршен ракетно-нуклеарни напад чућете савет како што брже да стигнете до најближег склоништа.
Не зна се поуздано колико у Москви има склоништа. „Мослента“ истиче да се помињу бројке од пет до седам хиљада (што није ни чудно после Хладног рата, када је за совјетске грађане било уобичајено да свакодневно очекују почетак Трећег светског рата). Она се најчешће налазе у подрумима стамбених зграда или засебним подземним објектима.
МЧС препоручује да адресу најближег склоништа сазнате „у вежбовно-консултационом одељењу свога рејона“. Списак тих одељења истакнут је на сајту московске градске владе. Додуше, ако почне нуклеарни рат тешко да ћете имати времена и жеље да разговарате чак и са крајње учтивим чиновницима, и зато можете искористити „народну“ карту атомских склоништа.
Московски метро је једно од најпоузданијих места где можете пронаћи спас у случају нуклеарног напада. Истина, не може баш свака станица послужити као склониште. Наиме, од 2012. године се станице метроа више не праве као „објекти цивилне заштите“. По речима заменика градоначелника Марата Хуснулина, „новац се данас троши, а рата, надам се, никада неће бити“. И ми се надамо да је Хуснулин у праву.
Што се тиче станица старог типа, саграђених пре 2012. године, оне заиста могу да заштите човека од непосредних последица експлозије атомске бомбе. Уколико почне нуклеарни рат херметична врата ће се затворити и заштитити од ударног таласа и радијације све оне људе који су имали среће да се нађу унутра. У станицу тако неће моћи да продре ни ваздух заражен хемијским или бактериолошким оружјем.
Што је станица дубља веће су шансе да успешно преживите нуклеарну апокалипсу на површини земље. То значи да је идеална варијанта станица „Парк Победе“, јер је дубока 73 метра, мада одговара и већина станица Кружне линије („Кольцевая линия“), јер су све на дубини већој од 30 метара. Карта станица метроа са обележеном дубином сваке станице постоји на сајту градске владе.
„Вероватно вас ни станица метроа неће спасти ако ракета са нуклеарном бојевом главом падне директно изнад ње. Детонација ће бити превише моћна и направиће се огромна јама“, каже за часопис Furfur Александар Попов који се бави проучавањем метроа. „Срећом, велике површине се најефикасније уништавају помоћу експлозије у ваздуху. Човек у метроу неће ништа видети ни чути, неће бити изложен зрачењу и високој температури“. Поред тога, станице имају резерве питке воде и намирница које су довољне да неколико хиљада људи преживи неколико дана.
Где је најбоље да стојите на станици у гомили уплашених људи? Вероватно тамо где вас однесе та иста гомила (трудите се само да не изгубите своје ближње, ако су са вама, и да не паничите). Остаје само да чекате упутства полиције која треба да руководи размештањем људи у ванредној ситуацији. Инструкција МЧС подразумева размештање и на перонима, и у возовима који стоје на перону, и у тунелима (не бојте се, воз неће наићи – можда никада више). Према томе, стојте или седите тамо где вам кажу.
Трчите према склоништу или најближој станици метроа, јер немате много времена. На располагању ће вам бити од десет до петнаест минута (управо толико ће времена проћи од откривања ракета до њиховог пристизања на циљ, зависно од места где су лансиране). Према нормативима МЧС и метроа станице се затварају херметичним вратима десет минута након што је становништво обавештено. У појединим случајевима је „допуштено повећати дефинисано време на 15 минута“, али не више од тога.
„Никакве молбе закаснелих људи неће помоћи да се врата поново отворе“, упозорено је у једном оптимистички настројеном новинском садржају из 1997. године. Од тада су прошле две деценије, али правила су и даље исто толико строга. Можда се због тога највише надамо да ћемо преживети зато што такав рат никада неће избити.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
