Луси Eш, новинарка британског BBC-ија, пре равно 7 година написала је текст под насловом „Дагестан – најопасније место у Европи“. У том тексту Ешова дословно наводи: „Експлозије бомби су готово свакодневне, као и пуцњава између полиције и милитаната, а постоје и приче о тортури и нестајању људи“. Колико је у тексту Луси Еш било истине, а колико пословичног BBC-ијевог претеривања и преувеличавaња негативног контекста када је Русија у питању, из данашње перспективе сложно је оценити. Посебно пошто сам недавно први пут посетио Републику Дагестан. Међутим, Дагестан данас је све, само не оно што је Луси Еш о њему написала пре равно 7 година.
Право са аеродрома у Махачкали, отишао сам у око 150 км удаљени древни Дербент, најјужнији руски град. Дербент је основан пре више од 2000 година и представља најстарији град на територији Руске Федерације. Бедеми древног Дербента налазе се под заштитом УНЕСКО-а. Већ на неколико десетина километара од овог града налази се државна граница са Азербејџаном.
Зидине Дербента
Министарство туризма ДагестанаУ Махачкалу вратио сам се посетивши Кајакенски административни округ. На пређених преко 300 км што магистралних, што локалних путева, приметио сам само једну патролу саобраћајне полиције. У престоници Махачкали полиција је била неприметна чак и у касним вечерњим сатима. У граду ради већи број ноћних клубова, а моји домаћини препоручили су ми да посетим места са живом музиком. По атмосфери у ноћним клубовима Махачкале, стекао сам субјективни утисак да најпопуларније песме веома подсећају на српски турбо фолк.
Можда најбољу илустрацију колико се слика данашњег Дагестана разликује од описа BBC-ијеве новинарке од пре 7 година, показује ниво обезбеђења државних институција. На улазу у зграду Кајакенског административног округа и Министарства спорта у Махачкали једино приметно обезбеђење био је портир. Нешто обимнију заштиту запазиo сам у здању Владе Републике Дагестан, али никако не строжији режим безбедности од оног који влада у зградама државних институција Црнe Горе и Србије.
Површина Републике Дагестан износи 50.270 м2. Брдско-планинских предели обухватају за нијансу веће пространство од равнице. Дужина дагестанске обале Каспијског мора износи око 530 км. Плаже су углавном покривене ситним песком, а температура мора у време летње сезоне просечно је око 25 степени. Клима је умерена и слична је медитеранској, што овом поднебљу даје одличне природне услове за развој туризма.
Херој СССР-а генерал Александар Салујанов (други слева)
У време распада Совјетског Савеза на територији Републике Дагестан живело је мање од 2 милиона становника. Процене говоре да је популација републике у 2018. години пребацила бројку 3 милиона, од чега је у престоници Махачкали настањено близу милион људи. Можда нигде на свету нећете срести толику националну и језичку разноликост на релативно малом простору, као у Дагестану. Овде живи око 30 националних заједница, од којих су готово све сачувале посебне обичаје и језик. Најбројнији су Аварци, којих је нешто мање од 30%. Чини се да је основни интегративни фактор десетина различитих народа и култура у Републици Дагестан руски језик.
Из Дагестана долази једна од највећих спортских звезда данашњице, вишеструки ММА шампион и апсолутни рекордер по броју победа у низу - Хабиб Нурмагомедов. Дагестанци се поносе успесима на олимпијским играма. Медаље на највећој смотри спорта освајало је 26 Дагестанаца, од чега су њих 16 били олимпијски шампиони. Већина ових одличја освојена у борилачким спортовима, а први Дагестанац који се окитио златним олимпијским одличјем био је Владимир Назлимов у Мексику 1968, мачевање, дисциплина сабља - екипно. Исти успех поновио је у Монтреалу 1976. и Москви 1980, а са још 2 сребрне и једном бронзаном медаљом са Олимпијских игара у Минхену 1972. Назлимов је најтрофејнији спортиста Дагестана.
Колико су Дагестанци поносни на спортске успехе својих земљака најбоље илуструје пример да се у згради Министарства спорта налази и „Музеј спортске славе Дагестана“. Стална поставка овог необичног музеја обухвата фотографије, занимљиве предмете и освојена одличја спортиста који су име Републике Дагестан прослављали широм света. На челу музеја налази се шармантна млада дама Камила Гамацаева, иначе у млађим категоријама европска и светска шампионка у теквондоу. Повреда колена прекинула је Камилину спортску каријеру, али је руководећом функцијом у музеју ипак остала у свету спорта. „Веома ми се допада стил који примењују ваше шампионке Милица Мандић и Тијана Богдановић. Заиста су сјајне девојке, одлични борци. Истина са њима нисам имала прилике да се непосредно борим на такмичењима.“ – испричала нам је Гамацаева и додала да је у 2 наврата одмерила снаге са девојкама из Србије и да је у оба меча била победник.
Игор Дамјановић и Камила Гамацаева
„Добро се сећам вашег Југословена Шабана Сејдиуа. Иста смо генерација, био је изванредан борац. Ја нисам имао прилике да се против њега непосредно борим, јер је био 2 категорије испред мене. Ипак Сејдиу се у полуфиналу Олимпијаде у Москви 1980. године састао са нашим Дагестанацем Сајпулом Абсаидовим и доживео пораз. Абсаидов је касније победио свог наредног у финалу и дошао до златне олимпијске медаље“ – испричао ми је Магомед –Хасан Абушев, олимпијски шамион из Москве у рвању слободним стилом до 62 килограма. Абушев се такође подсетио да се ривалство Сејдиуа и Абсаидова наставило и следеће године, на Светском првенству у Скопљу. И на домаћем терену за Сејдиуа победу је однео дагестански борац, само овог пута у финалу.
Игор Дамјановић и Магомед - Хасан Абушев
„У мају ове године у граду Каспијску (30-ак км од Махачкале прим. аут) успешно смо организовали Европско првенство у рвању, на коме су учествовале укупно 33 државе и 431 спортиста. Посебну захвалност за подршку нашој кандидатури дугујемо председнику Светске рвачке федерације Слободану Лаловићу“ – испричао је Зајнал Салаутдинов, заменик министра спорта Републике Дагестан, додајући да је „на крају шампионата господин Лаловић организаторима следећег првенства у Букурешту поручио да очекује да барем делимично испуне стандарде организације које смо ми поставили у Каспијску, почев од услова смештаја учесника шампионата, квалитета борилишта, па до рекордне посећености такмичења.“
Зајнал Салаутдинов
Пре неколико дана, такође у Каспијску, у дворани која носи име Алија Алијева, 5-оструког првака у рвању у 60-им годинама, успешно је организовано и Светско првенство у самбоу. Организовање међународних манифестација на највишем нивоу још је један показатељ да су времена хаоса и нестабилности у Дагестану далеко за нама.
Поред традиционалних борилачких спортова у Републици Дагестан у последње време поклања се и значајна пажња развоју падобранског спорта. Руслан Абдулатипов, председник Федерације падобранског спорта Републике Дагестан за Russia Beyond је коментарисао: „Прошле године организовали смо „Куп Каспија у сећање на хероје пилоте Дагестана“. Планирамо да у овој години манифестацији дамо међународни карактер, а потрудићемо се да званично уђе и у календар светске федерације ФАИ.“ Абдулатипов је такође истакао да су падобранци из Србије и осталих балканских земаља добродошли на предстојећем такмичењу, подвлачећи да су: „Услови на аеродрому Новокајакент идеални за такмичења у падобранском спорту. Планирамо да на такмичењима која су сада у оптицају стичемо даља искуства и у догледно време будемо кадри за организовање такмичења великог формата, укључујући и европско првенство.“
Са састанка са председником Владе Републике Дагестан, Артјомом Здуновим
Аеродром Новокајакент направљен је почетком Другог светског рата и у употреби остао до средине 60-их година. Око пола века био је потпуно напуштен, да би му Абдулатипов заједно са својим сарадницима, уз подршку председника Кајакенског административног округа Магомедемина Гаџијева, делимично вратио некадашњу намену. О организовању међународних манифестација на аеродрому Новокајакент било је речи и приликом састанка са председником дагестанске владе Артјомом Здуновим, који је ове планове подржао.
Популаризација падобранског спорта међу младима један је од задатака федерације на чијем челу се налази Абдулатипов. У Махачкали постоји бесплатна државна школа падобранства, коју у овом моменту похађа 120 дечака и девојчица. Валкиз Ибрагимова, наставница у овој школи, испричала је да постоји велико интересовање омладине, али и да „недостаје практична примена теоријских знања која децу учимо у школи. Надам се да ће се у догледно време обезбедити потребни услови за интезивније организовање практичне наставе и конкретне примене стечених знања.“
Оно по чему су познати готово сви кавкаски народи је гостопримство и укусна национална кухиња. Ни Дагестан није изузетак. На дагестанској трпези наћи ћете незаобилазни шашлик, разна јела од јагњетине и телетине спремљене на роштиљу, чудо (врста пите), укусну рибу из Каспијског мора, салате и специјално зачињену туршију, а све сервирано уз одлични дагестански коњак. Атмосфера у ресторанима и порције, неупоредиво обимније него рецимо у Москви и Санкт Петерсбургу, подсећа неодољиво на српске кафане.
Оно по чему туристичка понуда Дагестана донекле заостаје за светским стандардима је хотелски смештај. Међутим, евентуалне недостатке овдашњих хотела крајње ефектно компензују природне лепоте, споменици културе, фантастична кухиња и традиционално кавказко гостопримство.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
