Сваког лета хиљаде туриста посете Кирило-Белозерски манастир у који стижу популарним туристичким бродовима за речно крстарење. Манастир је смештен на обали Сиверског језера и са својим масовним зидинама, кулама од цигле и мноштвом храмова једна је од најимпресивнијих знаменитости руског севера. Он је оставио снажан утисак и на чувеног руског фотографа и хемичара Сергеја Прокудина-Горског, који је уз подршку Министарства саобраћаја посетио ово место у лето 1909. године.
Између осталих радова, Прокудин-Горски је овде фотографисао циклус фресака са фантастичним виђењем апокалипсе. Фотографисао их је из правца јужне обале језера. Моје фотографије са језера, направљене крајем 1990-их, показују да је у међувремену дошло до незнатних измена у изгледу манастира.
Важан фактор средњовековне московске државе
Али, да видимо пре свега, како је дошло до тога да тако велики манастир буде подигнут тако далеко на руском северу? Са препородом монаштва у 14. веку под руководством преподобног Сергија Радоњешког монаси су одлазили у далека северна подручја тражећи усамљено место за аскетски подвиг. Московски кнезови су подржавали њихове напоре јер се тако није само ширила православна вера него је и подстицана територијална експанзија Москве у богатим шумским пределима крајњег севера.
Настанак манастира се везује за 1397. годину, када је преподобни Кирил Белозерски (1337-1427) дошао на језеро Сиверс и ископао пећину са намером да се у њој подвизава. Кирил се замонашио у моћном Симоновом манастиру у Москви и постао ученик преподобног Сергија који је подржао Кирилову одлучност. Надахнут виђењем у коме му се јавила Пресвета Богородица Кирил је отишао на подручје Белог језера, а одатле на језеро Сиверс.
Придружио му се монах Ферапонт који је наредне године основао монашку заједницу на суседном језеру Бородаво. Ту се брзо формирало језгро братства новог манастира и Кирил га је посветио Успењу Пресвете Богородице. Руска православна црква је канонизовала Кирила Белозерског 1547. године.
У бурним годинама на почетку 15. века Свето-Кириловски Успенски манастир одиграо је важну улогу у подржавању династичке стабилности московске државе. Услед тога је обитељ добијала прилоге захваљујући којима је у 16. веку ово постао један од највећих манастира московске државе. У Москви и њеној околини био је други по величини, после Тројице-Сергијеве лавре.
Манастир се мењао кроз векове
Током првог столећа свога постојања Успенски манастир је имао грађевине од дрвета. У лето 1496. године неимар из Ростова познат као Прохор од цигала је заједно са 20 зидара направио главни манастирски храм посвећен Успењу Пресвете Богородице.
Од 16. до 18. века Успенски храм је претрпео неколико измена. Једна од њих је приграђивање три мале цркве на углове источног зида који опасује главни олтар. Почев од североисточног угла приграђени су: минијатурни Владимирски храм (1554) који је служио као гробница кнезова Воротинског рода, храм светог Епифанија Кипарског приграђен 1645. године уз северну фасаду Владимирског храма (он је служио као гробница кнезова из рода Тељатевских), док је храм на југоисточном углу посвећен светом Кирилу. Он је саграђен 1585. године на месту где је светитељ сахрањен, а затим је преуређен од 1781-1784.
Најдеструктивније измене на храму извршене су у 18. веку, када су декоративни тимпани горњег нивоа замењени кровом на четири воде. И поред ових измена основни облик храма је сачуван и пружа много података о градитељским могућностима неимара са севера на прагу 16. века.
Занимљиво је да не постоји белешка о томе да је Прокудин-Горски уврстио спољашњи изглед Успенског храма у објекте које је фотографисао у манастиру. Тај храм се само мало види у даљини на фотографији целог архитектонског ансамбла. Са друге стране, он је фотографисао две суседне грађевине – приграђени Храм светог Кирила и северни зид Храма светог Арханђела Гаврила.
У унутрашњости храма главне зидове је 1641. године осликала фрескама група иконописаца под руководством Љубима Агејева, мајстора из Костроме. Касније су преко тих фресака насликане друге иконе (посебно у 19. веку), али је већина провобитних фресака рестаурирана.
Посебно је занимљив северни нартекс. Наиме, 1595-1596. је уз северну и западну фасаду храма приграђен приземни затворени нартекс. Западни је касније уклоњен, али је северни остао као улаз у приграђени Храм светог Владимира. Срећна је околност да је нартекс сачуван јер су заједно са њим сачуване и поједине најупечатљивије фреске руске средњовековне уметности.
Фреске у северном нартексу првобитно су насликане крајем 16. века, да би током 1650-их биле замењене иконама сликаним на зиду које се приписују групи јарославских мајстора. Међу многим другим сценама ове фреске обухватају и циклус посвећен Апокалипси и Књизи откровења.
Деструкција у уметности
Прокудина-Горског је привукао посебно упечатљив моменат у овом циклусу, а то је Пад Вавилона (Глава 18, Књига откровења). Ова икона се налази између улаза у Храм светог Владимира и северног улаза у простор главног храма.
Објектив Прокудина-Горског је забележио само фрагмент овог уског простора (улаз у Храм светог Владимира се не види) али су детаљи јасни: са леве стране видимо анђела како држи књигу из које свети Јован пише Откровење, а у центру анђели освете посматрају пад Вавилона. Са десне стране је богато украшени лук приказан у перспективи, око северног улаза у храм. Моје фотографије направљене током 15 година показују сцене везане за пад Вавилона.
Учесталост фресака са приказом Апокалипсе у руском монументалном сликарству средине 17. века везано је за социјалне и политичке турбуленције тог периода, које су кулминирале у црквеном расколу око питања литургијске реформе покренуте током 1650-их. Значајан пример је циклус Апокалипсе започет током 1660-их на јужном зиду Храма Свете Тројице у Даниловом манастиру у Перејаслављу-Залеском.
Услед слабљења стратешког значаја манстир светог Кирила је пао у заборав током 18. и 19. века. Крајем 19. века интересовање за средњовековно наслеђе доживљава препород услед чега се покрећу радови на рестаурацији који трају и у раном совјетском периоду. У манастиру је 1924. године основан и први музеј.
Под притиском идеолошких репресија током 1930-их музеј је био принуђен да редукује већину својих активности чиме је проузроковано и знатно погоршање његовог материјалног стања. Тек после Другог светског рата музеј доживљава препород. Данас су и музеј и манастирски простор око њега постали велика ризница руских културних вредности, међу њима и апокалиптичних фресака у Храму Успења Пресвете Богродице.
Почетком 20. века руски фотограф Сергеј Прокудин-Горски усавршио је сложени процес израде фотографија у боји. У периоду од 1903. до 1916. он је путовао по Руској империји и на тим путовањима је направио преко 2.000 фотографија чији је процес настанка обухватао три експозиције на стакленој плочи. Прокудин-Горски је у августу 1918. напустио Русију и преселио се у Француску са већим делом своје колекције стаклених негатива. После његове смрти у Паризу 1944. године наследници су продали колекцију Библиотеци америчког Конгреса. Почетком 21. века ова библиотека је дигитализовала колекцију Прокудина-Горског и омогућила светској јавности слободан приступ овим фотографијама. Неколико руских сајтова сада поседује верзије поменуте колекције. Историчар архитектуре и фотограф Вилијем Брамфилд је у Библиотеци Конгреса 1986. године организовао прву изложбу фотографија Прокудина-Горског. Током рада у Русији, почев од 1970. године, Брамфилд је фотографисао већину призора које је посетио Прокудин-Горски. Ова серија чланака пореди архитектонске споменике забележене објективом Прокудина-Горског са фотографијама које је направио Брамфилд много деценија касније.