Преживљавање на Северном полу: Како то Руси раде?

Шта се дешава када трагично пропадне још један у низу покушаја да се учини нешто готово неизводљиво? Руси имају само једно решење: покушају поново.

36-годишњи хидрограф већ другу зиму заредом проводи на Арктику, на шкуни, само зато што је експедиција лоше организована. У међувремену се разболео од скорбута. Али у једном тренутку губи стрпљење и одлучује да напусти брод и крене на Северни пол. Двојици морнара наређује да припреме псеће запреге, после чега они одлазе и полако нестају на белом хоризонту. Недељу дана касније он већ не може да стоји и наређује да га вежу за саонице како би могао да настави поход. Неколико дана касније умире. До Северног пола му је остало 900 километара. Крај експедиције.

То је била 1914. година, хидрограф се звао Георгиј Седов. Он је био први Рус који је покушао да освоји Северни пол. Али није био први човек на свету који је ради тога страдао и умро.

Ко је открио Северни пол?

Шест година пре Седова на Северни пол је на псећим запрегама покушао да стигне Американац Фредерик Кук. Он је касније рекао да је стигао, али није пружио никакве убедљиве доказе. Многи нису поверовали Куку, због чега је он, по сопственим речима, пао у „менталну депресију“. Наредне године је амерички инжењер Роберт Пири изјавио да је открио Северни пол. Све до 1988. године у америчким издањима је управо он и третиран као човек који је први стигао до Северног пола. Али поновно проучавање његових бележака по наруџбини Националног географског друштва навело је на закључак да ни Пиријеви докази нису убедљиви.

У Совјетском Савезу нико никада није веровао ни Куку ни Пирију. Стаљин је 1937. одобрио слање совјетске експедиције на Северни пол. Према плану, на санти леда је требало да остану четири члана екипе и да тамо организују аутономну станицу „Северни пол 1“.

Одлучено је да се на одредиште транспортују помоћу ескадриле авиона који полећу са ваздухопловне базе на Рудолфовом острву, 900 километара од Северног пола (управо тамо где је својевремено умро Седов). „Обезбедите нам храну за две године“, рекао је тада Иван Папањин, вођа експедиције. За потребе експедиције припремљено је 5 тона резерви.

Истраживачи су кренули на Северни пол у зору 21. маја, али је процурио хладњак на једном мотору па су на -20 степени Целзијуса по јаком ветру морали да исеку оплату крила, скупе исцурелу течност и врате је помоћу пумпе у хладњак. На одредиште су стигли у 10:50, а у 11:12 је изненада прекинута веза са њима, тако да четири дана нико није знао шта се дешава. Када је веза поново успостављена цео Совјетски Савез је био на ногама – Руси су на Северном полу!

Била је то прва експедиција чији долазак на Северни пол нико не доводи у питање.

Шта се налази на Северном полу?

Северни пол је условни топоним. Његова површина су плутајуће ледене санте под којима је океан дубок 4.261 метар. Ту нема копна као на Антарктику. Не може се побости застава и фиксирати на тачку „90°00′00″ северне географске ширине“. Само по навигатору се може схватити да је то положај Северног пола. Тамо не може бити постављена стална база, а привремене базе нису увек баш на Северном полу или у његовој непосредној близини. Све зависи од кретања плутајућег леда на коме стоји база.

Руси сваке године, почев од 2000, праве привремену базу „Барнео“, и то на месец или месец и по дана – од априла, када су временски услови најпогоднији. На бази се прави привремени аеродром са привременим стамбеним модулима, кабинама, техничким просторијама, трпезаријом, тоалетом и стубом са означеном условном раздаљином од светских престоница.

Како људи сада стижу на Северни пол?

„Ја никада нисам осетио толику глад“, сећао се светски путник Фјодор Коњухов, који је пет пута сам обишао око света. Он је то рекао за боравак на Северном полу 1987. године, када је у склопу експедиције „Арктик“ одлучио да стигне до ове чувене координате на „старински“ начин, тј. као што се то радило пре 80 година – без подршке из ваздуха, када су људи сами носили сву своју опрему (намирнице за 50 дана, радио-станицу, шатор и све остало). Да би колико-толико смањили терет штедели су на намирницама.

Фјодор је тада ископавао из леда алге, јео искоришћене остатке од процеђеног чаја и снег. Један члан ескпедиције је умро од глади.

Сада на Северни пол више нико не одлази тако, изузев присталица екстремног авантуризма. Данас је све много једноставније. Да би стигао на Северни пол човек више не мора да буде ни научник ни његов пријатељ. Сваке године се организују туристичке туре на ову дестинацију. Најнижа цена је 21.500 долара по особи. Стиже се на два начина: или на најмоћнијем ледоломцу на свету који се зове „50 година Победе“ (полази из Мурманска, има све што је потребно, од теретане до сауне), или хеликоптером. Друга варијанта подразумева да се авионом најпре стигне до станице „Барнео“, а одатле хеликоптери лете до Северног пола. Сваке године на „Барнео“ дође 200-250 туриста.

Северни пол, као ни океан око њега, не припада ниједној држави, али је територија Арктика подељен на пет држава овог региона: Русију, Норвешку, Канаду, Данску и САД. Према томе, ако желите да стигнете на Северни пол као туриста, морате имати визу земље из које „полазите“ на пут.

Не постоји општа статистика о томе колико често земље организују експедиције на Северни пол. Једном, 2007. године, те податке је покушао да прикупи лист „Российская газета“. Испоставило се да је до тада на Северном полу боравило 66 ледоломаца и специјалних бродова за пловидбу по леду, од тога су 54 брода пловила под совјетском и руском заставом.