Како изгледа свакодневица у возу Транссибирске железнице? (ФОТОГРАФИЈЕ)

Georg Wallner/Mesto47
Два новинара су провели десет ноћи у овом возу и забележили атмосферу кроз фотографије и животне приче.

Ако вам 5-часовно путовање траје читаву вечност, замислите како тек изгледа 50-часовно?

У лето 2019. године новинарка Марина Дмуховска и фотограф Георг Валнер су се отиснули на такво путовање и сада су, како кажу, у сваком тренутку спремни да га понове. По њиховим речима, тако нешто човеку не може досадити.

„Необично је живети у возу неколико дана, а на изласку из вагон-ресторана испраћати људе питањем ’Је л’ сутра у исто време?’ То није ни налик на сва остала путовања“, каже Марина.

Најзанимљивија ствар на путовању кушет вагоном је што су ту 54 спаваћа места у отвореном простору.

„Сви мириси, сви звуци, заједно са хркањем, мешају се и стапају у заједнички животни простор“, прича Марина.

Понекад се воз после неколико дана изненада заустави на пола сата у неком граду за који раније нисте ни чули, и то вам на посебан начин испуни дан. Ако имате мало среће, можете чак купити димљену рибу и пиво.

„Занимљиво је што смо на почетку путовања ушли у продавницу намирница и дуго бирали шта да купимо за предстојећу деоницу пута“, сећа се Марина.

„А успут смо аутоматски куповали кобасице, хлеб, двопеке, суве лигње, банане, чипс, јабуке и квас. Али најбоља ствар су били боршч и пиво у вагон-ресторану“.

На путовању су најзанимљивији разговори са различитим људима. Руси већином постану веома отворени чим уђу у воз, и радо причају сапутницима своју животну причу, јер знају да се највероватније више никада неће срести.

Марина је покренула читав пројекат под називом „Mesto47“, где записује све те приче. Од свих људи које је срела на путовању њој је најзанимљивија била једна полицајка. Та жена је причала о своме послу веома сталожено и смирено, иако су њене приче биле шокантне и језиве.

Марина помиње и другу сапутницу, 17-годишњу девојку која пише песме, а неке од њих су патриотске, посвећене Сибиру. Упутила се у Иркутск да упише факултет. Марина се зачудила када јој је девојка испричала како не жели да иде у Москву и не би могла да замисли живот без Сибира, Бајкала и тајге.

Фотограф Георг Валнер каже да му је драго што се „искључио“ за време дуготрајног путовања. „Између градова нема сигнала тако да можете пронаћи неку другу занимацију. Гледајте кроз прозор, читајте књигу, пишите дневник. Мени много значи што ми ништа не одвлачи пажњу па могу много више да уживам у путовању. Захваљујући монотонији и најмања промена постане доживљај. Када предстоји заустављање на 45 минута у неком градићу, то је догађај који се нестрпљиво очекује“.

Дмуховска је, са друге стране, била изненађена разноликошћу Русије, и то не само пејзажима који су другачији у сваком региону. „Видела сам како су људи дружељубиви. То је срушило све стереотипе о Русима као хладним и прилично суздржаним људима. Они су били веома заинтересовани за ’спољашњи свет’. Када би сазнали да је Георг странац, одмах би се заинтересовали и тежили да успоставе контакт, иако не знају његов језик. Ја бих опет кренула на исти пут. Можда ћу следећи пут ићи током зиме, да видим другачије пејзаже и залеђени Бајкал!“

Проверите подкаст „Mesto47“ са аудио верзијама животних прича у којима су путници отворили своја срца током путовања дугог 9.288 километара. Он је доступан и на Apple podcasts и другим платформама.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“