Приближавајући се Батагајском кратеру у Јакутији, прво што ћете чути биће чудно пуцкетање и крцкање, а онда ћете изненада открити да испред вас више нема дрвећа и да стојите на испусту, на ивици пукотине. Испод ногу ледени стрми зид који сеже сто метара у дубину и у сваком тренутку може да се обруши. Комади леда, кадкад величине аутомобила, падају на дно кратера уз огромну буку.
Мештани Батагајску удубину називају вратима пакла или капијом подземног света. Она заправо никакве везе нема са нечим мистериозним, урушено земљиште је заправо дело људских руку. Кратером се назива само због својих огромних димензија.
Крајем тридесетих година прошлог века у поменутом региону Источног Сибира, у близини реке Батагај, вршена је експлоатација олова, а шездесетих година интензивно сечена шума, због чега је тло на том месту и улегло. Прво је то била само мања јаруга, али ситуација је врло брзо почела да се погоршава. Разлог је вечно смрзнуто тло.
Сеча шуме у тим условима врло брзо доводи до катастрофалних последица. Због тога је хидролошка ситуација промењена: потоци су почели да теку у другом правцу, скинут је земљишни и вегетацијски покривач, пермафрост је почео да се отопа дубље, рекао је Алексеј Лупачов, научни сарадник Института за проучавање тла Руске академије наука и један од истраживача кратера.
Тло је тонуло муњевитом брзином и убрзо је формиран кратер. Зими у Јакутији температура достиже 45 или чак 50 подељак на скали испод нуле, али лети су врућине велике, што појачава отапање пермафроста.
У овом тренутку величина кратера достиже приближно километар у дужину, 800 метара у ширину и 100 у дубину, па се убраја у једну од највећих термокрашких јама у пермафросту у свету. Обликом подсећа на џиновску шкољку са репом.
У просеку улегнуће се годишње прошири између 10 и 15 метара, каже државни инспектор који патролира његовим ободом примећујући да је то врло спор процес и да нема места за бригу. Алексеј Лупачов се слаже: „Ова природна појава ни на који начин не представља претњу за нашу планету. Највећа стварна претња је то да можеш да паднеш и поломиш ногу.“
Међутим, кратер привлачи пажњу. 2017. године научни часопис Универзитета у Кембриџу Quaternary Research посветио је јакутском феномену прву велику монографију. Због отапања и редовних клизишта огромна пукотина разоткрила је старе слојеве леда и тла, на основу којих је могуће проучавати биолошке и климатске карактеристике наше планете. Најстарији слој коме се може приступити стар је од 600 до 650 хиљада година. Научници кажу да се у том сто метара дугом зиду налази целокупна наша историја.
На дну кратера налазе се остаци мамута (у Јакутији је пронађено између 60 и 80 одсто свих костију мамута у свету), леминга, бизона и других древних животиња. Научне експедиције палеонтолога из целог света долазе да проуче Батагајски кратер, али су радови лети постали опасни. Лед се интензивно топи изазивајући честа урушавања. Нажалост, не обазиру се сви на ову чињеницу. Међу мештанима има и оних који су спремни да ризикују живот и спусте се низ кратер када нема никог, како би пронашли неку одмрзнуту кљову и обезбедили се новцем за живот у наредних неколико година.
Колико дуго ће се још повећавати рупа тешко је рећи, али граница дефинитивно постоји. Рецимо док не дође до стеновитог земљишта. На крају крајева удолина ће се претворити у обраслу јаругу, на чијем дну ће највероватније бити језеро. Али пре него што се то догоди могао би да прође читав век.