Историја града почиње 1149. године. Тада се, наиме, у летописима први пут спомиње његово име. Насеље се налазило између двеју река: Волге и Мологе. У тим крајевима реке су биле богате јесетром, кечигом и белом рибом, које су локални рибари ловили за царску трпезу.
Од краја XIV до почетка XVI века ту се одржавао један од највећих вашара у Русији, на који су пристизали трговци из Европе и Азије.
1777. године, указом царице Катарине II, Молога је добила статус рејонског центра. Трговачки пут који је водио преко Волге и интензивна изградња Петербурга допринели су његовом развоју. Сваке године кроз град је пролазило на стотине бродова. Ту се на њих товарила роба и вршиле су се поправке.
Једна од најважнијих грађевина у околини града био је Афанасјевски манастир, подигнут још у XV веку. Крајем XIX века на његовој територији налазиле су се четири цркве.
Од градских храмова издваја се Богојављенски, подигнут 1882. године у руско-византијском стилу. Становници Мологе били су поносни на ватрогасну станицу са торњем, коју је пројектовао Андреј Достојевски, брат великог писца.
Првобитни пројекат Рибинског вештачког језера није предвиђао потапање Мологе. Требало је да се град нађе на својеврсном острву. Међутим, приликом изградње бране одлучено је да се ниво језера подигне за неколико метара како би се капацитет електране повећао. Ова одлука је довела до значајног повећања површине језера, као и до потапања града.
Крајем 30-их Молога је имала 6.100 становника. У граду је било 900 објеката, од чега око стотинак камених. На тржници се налазило две стотине тезги и продавница. Ту је било и 11 фабрика, које су производиле вино, циглу, лепак, екстракте од бобичастог воћа и другу робу.
Када је судбина града коначно решена, почела је евакуација становника у суседни Рибинск. Дрвене куће су растављане и пребациване Волгом на ново место, за камене куће људи су добијали компензацију, а велика здања су порушена. Али, према легенди, нису сви хтели да напусте град.
Према тајном извештају официра Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД) Скљарова, 294 људи је одбило евакуацију и изабрало да погине заједно са градом. Они су се ланцима везали за тешке премете и тако страдали.
Међутим, део историчара доводи у питање веродостојност овог документа. Ради се о томе да се језеро постепено пунило водом и да је овај процес трајао шест година. То верзију о смрти грађана чини прилично сумњивом. Судбина људи који су одбили да се евакуишу остаје тајна.
1881. године игуманија манастира у близини Мологе Таисија сањала је пророчки сан. Када се пробудила, детаљно је записала шта је видела у сну.
У њему она иде кроз ражано поље на чијем крају је вода. Жена осећа да се вода појавила ту кривицом човека. Улази у воду и наставља да иде, све док јој вода не дође до врата. Тада неко одозго жени пружа штап. Таисија се ослања на њега и вода почиње да се повлачи. Испод ње израњају камене зидине манастира.
Многи и данас верују да ће се други део пророчанства остварити и да ће се потопљени град поново наћи на сувом.
Понекад се дешава да ниво воде у Рибинском језеру опадне и Малога се нађе на сувом. Потомци становника града тада се окупљају из читаве земље да посете свој завичај.
Данас је град практично у потпуности уништен. За скоро 80 година вода је докрајчила све што нису разорили бољшевици, па данас ту стоје само калдрмисане улице и темељи грађевина.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
