Прва путовања успешног бизнисмена Сергеја Доље била су пословна. Међутим, толико му се допало да посматра Русију и свет, да се он потрудио око добре организације посла и сада на даљину руководи својом компанијом. Тако је почео све више да путује и озбиљно се заинтересовао за фотографију и видео-снимке. Није ни чудо што је постао један од најпопуларнијих травел блогера на Рунету.
Доља је 2014. године извео своје најдуже и најтеже путовање. Била је то аутомобилска експедиција „Русија“ која је почела у Астрахању а завршила се у Владивостоку. Задатак је био амбициозан: два месеца је његова екипа исписивала реч „Русија“ на карти своје земље помоћу GPS-трага путање коју су прешли аутомобили. Од 2019. године Сергеј Доља води и ауторски путописни шоу на телевизији.
Замолили смо овог путника, фотографа и телевизијског водитеља да наведе места која су му најомиљенија у Русији. Издвојио је ова три: Мањпупуњор, Чарска пешчара и Острво Врангеља.
Кренимо редом. Мало је грађана Русије који су чули за Мањпупуњор. Можда због тога што је тешко приступачан. Те камене стене необичног облика налазе се у руској Републици Коми. До овог места се може стићи у пешачком походу који траје 8 дана или хеликоптером из Перма или Ухте.
Сергеј је дуго желео да посети ово место али је успео тек из трећег покушаја. Прва два покушаја су била неуспешна због магле и лошег времена. Реч „мањпупуњор“ на језику овдашње народности Манси значи „мало узвишење идола“. Раније је овде било велико узвишење али је под утицајем ветрова и зуба времена остало само седам огромних стубова и сваки је висок као зграда са 14 спратова.
Сергеј сматра да је ово најефектнија знаменитост Русије и пореди њен значај са америчким „Гранд Кањоном“ или аустралијским Великим коралним гребеном.
Детаљније о Мањпупуњору прочитајте овде.
Узгред, ово нису једини усамљени остаци некадашњих стена у Русији. Има их још, и ти други су такође доспели у објектив Сергеја Доље. На Чукотки, на пример, постоје сличне необичне стене које се зову „кекуре“. Та реч највероватније потиче из ненецког језика и значи некакво узвишење које служи као обележје.
А шта кажете на ово „архитектонско“ решење природе, тј. на свод рта Великан на острву Сахалин?
Камени стражари чувају обалу реке Котујкан на Анабарском платоу Тајмира (Краснојарски крај).
А на Камчатки постоји овакав базалтни остатак камене стене који се зове Штелеров свод.
„Кекуре“ Три брата у Авачинској лагуни на Камчатки препознатљиви су симбол Петропавловска-Камчатског.
Још два „брата“ постоје на супротној страни Русије, на Колском полуострву у Мурманској области.
Друго невероватно место Русије на листи Сергеја Доље је Чарска пешчара. И за њу је ретко ко чуо.
То је најсевернија и најмања пустиња на свету. Налази се у Забајкалском крају.
Она је од цивилизације одвојена реком и непроходном мочваром тако да се ово место може посетити током пар недеља у јесен или у пролеће. На један крај пустиње се надовезује зимзелена шума, а са врхова бархана могу се видети снежни врхови. Невероватан пејзаж.
Снег у пустињи није честа појава, али је овде уобичајен. Овдашњи бархани подсетили су Сергеја на наборе прекривача. Дине су прилично високе и „оштре“ тако да се џипом није лако попети на њих.
Узгред, ова пустиња се може превалити и пешке или на сноуборду, а не само аутомобилом. Не верујете? Погледајте овај наш видео.
Треће путовање кроз Русију које је Сергеју највише остало у сећању била је посета Острву Врангеља и белим медведима: „Прошло је већ пет година откако сам био у гостима код белих медведа али се још увек тога радо сетим“.
У Заполарју се може доживети необична атракција – искрцавање на ледену санту. Обично се на таквим сантама могу срести моржеви или бели медведи. „Можда чудно звучи, али такво искрцавање у човеку често пробуди више емоција него сусрет са китом или са моржевима и медведима“, пише Сергеј на свом Инстаграму. „Очигледно није исто када то посматратрате са стране и када сте свесни да стојите усред океана на малој санти леда и да осим вас унаоколо нема никога“.
Сергеј је беле медведе посматрао и на Чукотки. Својим читаоцима он прича занимљиве чињенице о овим животињама. „Бели медвед је заправо црн. Он има црну кожу да би се лакше угрејао када се појави сунце“, пише Сергеј. Њима крзно није бело него провидно. Свака длачица је као мала цевчица за коктел. Она само изгледа као да је бела, али са узрастом може да пожути или позелени због једноћелијских алги којима се временом напуне те цевчице“.
На Камчатки је Сергеј посматрао и мрке медведе. Ово полуострво иначе слови за медвеђи крај. Са друге стране путници често очекују да ће медведа бити на све стране, али понекад их није тако једноставно угледати.
Један медвед се сам много уплашио сусрета. „Очигледно је он нас видео пре него ми њега и почео да бежи. Неколико пута је покушао да се попне уз вертикалну стену да би се удаљио од мора, али без успеха“, прича Доља. Он се тада са групом задржао само неколико минута (да направе фотографије са великог растојања), а затим су отпутовали да више не узнемиравају меду.
На Шантарским острвима Доља је случајно срео медведа у шуми... Тај сусрет је био неочекиван и много страшан. Сергеј није имао уз себе ни пиштаљку ни оружје. Срећом, медвед је побегао у шуму.
Током својих путовања Доља је виђао разне дивље животиње. На пример чукотске китове, и то различите: и сивог и грбавог.
А на Острву Врангеља му је успело да сними како се грбави кит храни.
Тамо је наишао и на рогате и ћубате пафине, необичне птице из породице њорки.
На Командорским острвима у Тихом океану туристички брод прате читава јата галебова.
На Командорским острвима живе и морске видре. То су животиње са најгушћим крзном.
На обали Чукотке Сергеј је случајно наишао на највећу колонију моржева коју је видео у свом животу.
Моржеви живе у великим заједницама. „Док остали леже и спавају увек има неколико стражара који мотре и прате ситуацију. Ако се приближава грабљивица – бели медвед, кит убица или човек, стражари почињу гласно да ричу“, пише Сергеј. Узгред, тихоокеански моржеви су већи од атлантских. Наука још увек није објаснила зашто су им потребне кљове. „Једном сам видео како је морж зарио своје кљове у санту леда да га јак ветар не би одувао и да га таласи не би однели са ње“, прича Доља.
На Курилима је срео друго крдо, овога пута радозналих фока крзнашица.
А ова лепотица је поларна лисица.
„Која земља је најлепша на свету? Наравно, Русија! И то вам не говорим као патриота него као човек који је обишао већи део наше планете“, пише Сергеј. „Путовање кроз Русију није увек једноставно и лако, али ако вам пође за руком да скренете са стазе коју су утабале гомиле људи, можете доживети невероватно задовољство од призора које ћете видети“.
А сада, без сувишних коментара, ево још неколико невероватних призора Русије од Сергеја Доље.
Камчатка
Тајга
Подножје Елбруса
Вулкан Ушишир
Острво Итуруп на Курилима
Плато Путорана
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
