Шест је сати ујутро у Тверској улици и нема гужве која је карактеристична за једну од најпрометнијих московских саобраћајница. Кренуо сам на путовање дуго 222 километра до Кашина, урбаног насеља (што је ласкави назив за велико село) са 14.000 становника у Тверској области, са мојим сапутником и пријатељем Виктором Саламатовом, који је каријеру у корпоративној фирми напустио како би постао „мост између родног Сахалина и остатка света“.
Облачно и тмурно време које у доба између јесени и зиме преовладава у руској престоници пратило нас је на путу према северу док није неком магичном силом нестало на граници која дели Московску од Тверске области. Дочекују нас ведро небо, сунце и предели који подсећају на чувене слике Ивана Шишкина. Као што се могло и очекивати, постаје знатно хладније док напредујемо ка северу у регион недалеко од легендарних руских градова као што су Твер, Ростов и Јарослављ.
После нешто више од сат времена вожње од Москве (где је густина насељености 4.949 људи по километру квадратном) коначно можемо да доживимо пространства Русије. Докле нам поглед досеже пружа се непрегледна равница са малобројним знацима људског присуства као што су мале викендице поред пута, камиони и аутомобили на друму.
Кашин, који лежи на обалама речице Кашинке, притоке Волге, спомиње се у историјским летописима из чак 13. века. Преживео је пустошење Златне Хорде, пољску војну интервенцију у 17. веку и промене које је донео Совјетски Савез.
Миран центар насеља који окружује Воскресенску цркву одише атмосфером бајки браће Грим. Окружен плодним обрађеним земљиштем, градић заправо поседује 29 православних цркви. Тржница поред реке место је одржавања културних манифестација са песмом, плесом, храном и пићем. Једна од њих је Фестивал каше. Према једном тумачењу, град име дугује управо овом омиљеном руском јелу. Више о томе, као и о локалним обичајима, можете сазнати у Музеју каше.
Још један разлог зашто је Кашин познат изван граница Тверске области је „Вереск“ – дестилерија основана 1898. Осим ликера и џина, компанија производи вотку „Тверскаја“ и још једну вотку која носи име по најпознатијем сину Твера Афанасију Никитину, трговцу и светском путнику из 15. века.
Када је Москва била домаћин Летњих олимпијских игара 1980. године, „Вереск“ је произвео пиће „Тверскаја Горкаја“, које је постало популарно међу странцима.
Строго говорећи, дестилерија „Вереск“ није отворена за јавност и туристи ту не могу тек тако да наврате као у винарије у Француској. Међутим, моју знатижељу је привукло ново алкохолно пиће направљено од црвеног бобичастог шумског воћа под називом красника или клоповка, које расте на Далеком истоку Русије и северу Јапана.
Пиће је осмислио мој друг Виктор. Он ме уводи у фабрику „Вереск“, где се обезбеђење забавља скенирајући мој пасош. Они су навикли на посетиоце из Европе, Јапана и Кине, али очигледно доживљавају Индију као земљу трезвењака.
Директор „Вереска“ Владимир Перин показује нам нове ликере у својој производњи. Његова канцеларија је препуна различитих признања и награда које је компанија „Вереск“ освојила, али ја сам се наоштрио на ново пиће са укусом Сахалина.
Чим сам испио први гутљај „Клоповке“, свест ми из централне Русије одлази до једног од најслабије насељених места на планети, до Сахалина, који је осам временских зона удаљен од нас и који се чини као друга планета у односу на Кашин (раздваја их неких 10.000 километара!) Одмах ми се у сећање враћају шумске бобице, пејзажи и хладан морски ветар који дува на највећем острву Русије. Пиће, које садржи 35% алкохола, продаје се као ексклузиван ликер и може се користити као аперитив, дигестив или уз десерт.
Наравно, сувише је рано доба дана да бих попио више од гутљаја алкохола.
За оне који не конзумирају алкохол, дестилерија производи минералну воду. Кашин је туристички градић, познат по изворима минералне воде и по лековитом блату које користи санаторијум основан 1884. године, и даље пружајући терапију људима жељним да унапреде своје здравље.
Када смо напустили дестилерију и вратили се у расположење за разгледање околине, отишли смо право на главни трг. Црква Васкрсења Господњег, првобитно подигнута 1382. и посвећена светој Ани Кашинској, у свом данашњем облику датира с почетка 19. века. Црква је 1940. претворена у складиште, а од 70-их коришћена као културни центар. Тек 2009. је потпуно враћена Православној цркви. У току су обимни радови у циљу реконструкције њеног првобитног изгледа.
Врхунац посете цркви било је успињање на врх звоника високог 76 метара, саграђеног 30-их година 19. века. Срећа нас је послужила и успели смо да се попнемо на врх тачно један минут пре поднева. Слушајући звона по сунчаном дану, посматрали смо речицу и околни пејзаж, као и кровове града који је задржао атмосферу из давнина. Звук звона, која су према легенди купљена 70-их година 19. века на вашару у Лајпцигу, још живописније нам је дочарао атмосферу бајки.
У околини цркве налази се неколико малих кафића са стандардном руском понудом. Стотинак метара од цркве пронашли смо мали старомодан кафе-ресторан са погледом на реку. Било је превише хладно да бисмо седели напољу, али током топлих месеци сигурно је то дивно место да уживате на тераси уз традиционални руски боршч.
На повратку у Москву мало смо скренули са пута и свратили да погледамо једну од најзанимљивијих знаменитости дуж реке Волге. На 20 минута вожње од Кашина налази се град Каљазин на десној обали Волге, познат по такозваном Потопљеном или Каљазинском звонику.
Подигнут крајем 18. века, звоник висок 74 метра био је део манастира светог Николаја. Манастир и још неке старе грађевине у Каљазину порушени су 1929. године приликом изградње Угличке хидроелектране. Створено је Угличко вештачко језеро које је потопило манастир.
Неким чудом звоник је преживео и данас се налази на острвцету које се може видети са главног шеталишта поред реке у Каљазину.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
