На лето 2003. године моја пријатељица Олга и ја извели смо епско путовање кроз Русију које је почело вожњом трајектом са острва Сахалин на руско копно и трајало 45 дана возом кроз Сибир све до централне Русије. Отишли смо на југ све до Вороњежа, а на север све до Валаамског манастира у Карелији. У то доба путовање возом смо испробали у свим могућим варијантама удобности, укључујући плацкартне вагоне (спаваћа кола без купеа). Скоро две деценије и једну пандемију касније, нисмо изгубили жељу за авантуром, али нисмо ипак били спремни на транссибирсу епопеју. Уместо тога, изабрали смо две вожње у јужну Русију: шесточасовно путовање од Астрахања до Волгограда и 22-часовно путовање од Волгограда до Сочија.
Као редовни путник воза на брзој прузи од Москве до Петербурга, био сам свестан модернизације коју је компанија Руске железнице извела током последњих неколико деценија. Ипак, нисам гајио велика очекивања када се ради о планираним путовањима, јер су због величине територије земље неке линије и сектори оправдано заостајали у развоју.
Морате бити имресионирани тачношћу возова у Русији. Наш воз из Астрахања кренуо је према реду вожње тачно у 16:40. Као и у свим руским возовима, на зиду је била истакнута мапа са очекиваним временима пристизања и полазака са сваке станице.
С обзиром да је вожња до Волгограда заиста кратка када су руски стандарди у питању (шест сати и девет минута), осим климања главом у знак поздрава нисмо имали много интеракције са нашим сапутницима. Био сам узбуђен преласцима преко мостова, посебно преко моста на реци Ахтуби, који је недавно проширен за две пруге. Приволошка пруга повезује европску Русију са луком Оља на Каспијском језеру. Мали део пруге чак пролази кроз Казахстан. Она се модернизује и треба да постане део међународног саобраћајног коридора Север-Југ.
Кад је наш воз напустио Астрахањ, нисмо видели готово никакав знак људске активности осим у околини станица. Док сам посматрао залазак сунца изнад пустих пространстава Астрахањске области, на телефону сам пустио симфонијску поему „У степама централне Азије“ Александра Бородина и замислио како су се некада каравани кретали овим путевома преносећи вредну робу из Персије и других делова Азије у градове на Волги.
У сумрак Олга и ја смо наздравили пространствима Русије испијајући кафу у чашама са традиционалним држачима који су препознатљиво обележје руских железница. Запослени у возу продају чај, кафу, сладолед и ужину по нешто вишој цени од уобичајене. Како би то избегли, многи путници носе своју храну, кесице за чај и инстант кафу, јер возови поседују уређај са врућом водом. Омиљена храна на путовањима возом у Русији су инстант нудле.
Руско правило да се не разговара са непознатима не важи на дужим путовањима возом. Веома је тешко проводити дане са неким у истом купеу за четворо и притом не заподенути разговор. Кренули смо експресним возом Краснојарск-Адлер из Волгограда до Сочија.
Када смо куповали карте, Олга је страховала да ћемо морати да делимо купе са мушкарцима који пију вотку и једу печено пиле читав дан. На њену радост, с нама у купеу се нашла љубазна и пријатељски расположена млада жена која се са седмогодишњом ћерком селила из села у Оренбуршкој области у близни границе са Казахстаном у Горјачиј Кључ, одмаралиште познато по лековитој води и блату.
Мајка и ћерка су причале страшне приче о томе како је њихово мало село тешко погођено у пандемији. Она је била међу првима у селу која се вакцинисала, али ипак нису се осећале безбедно да остану тамо. Наш разговор који је трајао током готово читавог дана забележио сам и објавио на мом блогу.
Олгине слутње о мушкарцима који пију вотку нису биле потпуно неосноване. У суседном купеу одржавала се целодневна журка и дружељубиви човек од 50-ак година желео је да им се придружим, али сам одбио позив. Радије сам изабрао да слушам приче о животу у сибирском селу и уживам у сјају наде и оптимизма у очима наших сапутница.
Воз не бисмо могли да опишемо као суперкомфоран, посебно не у поређењу са неким савременијим возовима на популарним линијама у централној Русији, али је био чист и довољно простран. Тоалети су такође били беспрекорни и редовно чишћени. То је, наравно, важан фактор код вишедневног путовања.
Желели смо да пробамо храну у вагон-ресторану, али како бисмо тамо стигли, морали смо да прођемо кроз плацкартни вагон, што је посебно искуство. „Спаваоница на точковима“ ширила је мешавину мириса од алкохола до сушене рибе и печеног пилета међу осталим препознатљивим и мање препознатљивим аромама. Када смо прошли плацкартни вагон, схватили смо колико смо срећни што смо успели да купимо последње две преостале карте за купее!
Вагон-ресторан је био празан. Имао је неку старинску елеганцију. Мало шта се може поредити са угођајем укусног оброка док посматрате пејзаже кроз прозор вагона. Наш воз је нудио специјални комплетан ручак који укључује боршч, салату, пасту и безалкохолно пиће. Иако паста није била импресивна, прилично смо уживали у храни.
Мада нисмо били у луксузном возу, услуга је била на врхунском нивоу. Руске железнице улажу много времена и труда у обуку запослених и то се јасно види у услузи коју добијате чак и на линијама удаљеним од Москве и Санкт Петербурга.
Један савет за оне који траже сувенире у Русији: Особље у возу продаје читав низ стварчица. Набавио сам веома квалитетне држаче за чаше, један на тему Александра Пушкина и један са руским двоглавим орлом. Ови држачи, који се продају заједно са чашама, произведени су у Русији и много су квалитетнији од оних у којима се служи чај у возовима. Осим тога, цене су доста ниже од цена у сувенирницама.
Наш воз се неко време кретао готово паралелно са Каналом Волга-Дон, па смо тако имали прилике да се упознамо са овим бродским каналом. Док је воз напредовао ка југозападу, степе су сменила обрађена поља. Нажалост, када смо зашли у живописније пределе, већ је почео да пада мрак.
Имали смо планирану паузу од 96 минута на станици Кавкаска. То је једноспратна зграда од црвене цигле са пуно карактера. Послужитељка у нашем вагону рекла нам је да на станици има неколико лепих кафе-ресторана, па смо одлучили да окушамо срећу. И Олга и ја имали смо невероватан осећај као да смо већ били на овој станици, мада је са сигурношћу нисмо раније посетили. Онда ми је синуло да ентеријер подсећа на станицу приказану у филму „Станица за двоје“ Елдара Рјазанова из 1982. године.
Након што смо напустили станицу, пронашли смо кафе-ресторан и питали конобара да ли зна зашто се град зове Кавкаска. Он нам је са осмехом рекао да се град зове Кропоткин, а да се само станица назива Кавкаска.
Сазнали смо да град, који је име добио по географу и револуционару анархисти кнезу Петру Кропоткину, лежи на десној обали реке Кубањ и да је заправо лепо место за посету. Мада смо били знатижељни да мало проскитамо и видимо шта нуди овај градић, ипак смо били довољно разумни да се одмах после вечере вратимо у воз.
Одувек сам имао ирационални страх да ћу остати на станици док се мој воз брзо удаљава. Међутим, када сам видео како су тешки кофери које су носиле моје сапутнице у купеу, морао сам да им понудим помоћ. Мапа у вагону наводила је да заустављање траје 40 минута, па сам знао да ћу имати довољно времена да им помогнем са коферима до таксија на улазу у станицу. Након што сам пренео два невероватно тешка кофера уз дуге степенице, а затим низ главни улаз у станицу, пожелео сам Људмили и њеној седмогодишњој ћерки Ани срећан нови живот. Било је 2:30 и мој мозак није функционисао како треба. Чим сам чуо звиждук, претпоставио сам да је то мој воз и да ћу закаснити. Потрчао сам, али док сам стигао на перон схватио сам да је звиждук био намењен неком другом возу. Имао сам још барем 20 минута до поласка!
Око 6 сати ујутро док смо ми били у земљи снова послужитељка је покуцала на наша врата и рекла нам да се приближавамо Сочију. Да нас није пробудила, наставили бисмо још пола сата до последње станице Адлера.
Ова два кратка путовања поново су пробудила у нама жељу за авантуром. Морамо неколико пронаћи начин да опет кренемо Транссибирском магистралом, овога пута из европског дела до најисточније тачке Русије!
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
