Откуда на Далеком истоку Русије језеро Џек Лондон? 

У удаљеним крајевима Далеког истока, где су се некада налазили логори ГУЛАГ-а, једно језеро је добило име по америчком писцу. Каква је његова веза са овим местом?

Ово језеро невероватне лепоте, са нетакнутом природом и егзотичним пејзажима који га окружују, сматра се за једно од чуда природе у Русији. У мирној површини воде огледају се шуме и планине које као да стражаре око језера. Језеро Џек Лондон дуго је 10 километара и подсећа на норвешки фјорд. Ретки путници који зађу у ове пределе имају прилику да виде један од најромантичнијих пејзажа на читавом Далеком истоку. Међутим, његова историја садржи мрачне странице. 

Како је језеро откривено? 

У Магаданској области на истоку Русије још постоје места којима човек није загосподарио. Сурова клима доноси веома хладне зиме, док лети температура ретко прелази +12℃. У раном совјетском периоду у потрази за природним ресурсима група геолога је послата на ово место да истражи терен. 

1932. године на планинском венцу Аначак на висини од 803 метра изнад нивоа мора геолози су открили ново језеру. Дали су му име по америчком писцу Џеку Лондону. А 1975. године читав национални парк је добио његово име. 

Прелепа легенда о прелепом језеру

Најраспрострањенија легенда о настанку овог топонима каже да су геолози, када су стигли до језера,  на његовој обали пронашли роман Џека Лондона „Мартин Иден“. То заиста звучи романтично, али не баш уверљиво. Да ли је писац заправо имао икакве везе са овим местом?  

Најближе што је Џек Лондон пришао језеру било је када је крајем 19. века радио као морнар у Беринговом мору и дуж обала Јапана. Затим је 1904-1905. године био ратни дописник из руско-јапанског рата. 

Главни јунак његове књиге „Мартин Иден“ био је сиромашан радник и морнар. Лондон је књигу написао 1909. године након повратка из потраге за златом која га је одвела до Аљаске. 

Тако да се чини да је повезаност сувише слаба или да уопште не постоји. Мало је вероватно да је неко на језеро донео књигу коју је написао Лондон пре него што је икаква експедиција истражила ово удаљено место. 

Међутим, легенда је постала невероватно популарна међу локалним становницима и данас чак постоји забаван обичај: људи који стигну до језера на обали остављају примерак „Мартина Идена“, тако да неко други ко дође може да га пронађе. На тај начин је легенда оживела. 

Убедљивија прича о називу језера 

Лондон је писао о сиромашним људима и радницима који се боре и савладавају тешке услове, и комбиновао је своје заплете са реалистичним приказима њихових патњи и авантура. Због тога су Лондонова дела била веома блиска совјетској идеологији и у том смисли могла су се упоредити са Максимом Горким (Лондон је читао Горког и веома га ценио). 

Осим тога, Лондон је гајио наклоност према комунизму и читао књиге Карла Маркса. У Совјетском Савезу Лондонови романи су били омиљени и 20-их година интензивно превођени и објављивани. 

Као и деца, романтичне природе и љубитељи књижевности, совјетски авантуристи, путници и истраживачи читали су књиге америчког аутора са великим поштовањем. Један од страсних љубитеља писца био је геолог Јуриј Билибин. 1928. године он је предводио прву експедицију до реке Колиме, области у којој је почела златна грозница. 

Билибин се вероватно осећао помало као Лондон на Аљасци, али није он први предложио да једно место у региону понесе име америчког писца. 1932. године Билибинов колега геолог Петар Скорњаков (још један љубитељ Лондонових дела) предложио је да ово језеро буде названо по Џеку Лондону. 

Несрећна страна приче је у томе што се долина реке Колиме, где је касније откривено језеро Џек Лондон, асоцира само са једном ствари: са ГУЛАГ-ом. Билибин је био инжењер у логору „Даљстрој“ који је примао затворенике са Далеког истока. 

Овај део ГУЛАГ-а требало је да развија експлоатацију природних ресурса и рударство, као и да се бави изградњом инфраструктуре. Затвореници су радили у нехуманим условима и у суровој клими. Без адекватне опреме морали су да траже злато голим рукама у хладној води локалних река.

Више о логорима код реке Колиме сазнајте овде. 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“