Санкт Петербург, основан 1703. године, требало је да постане не само нова престоница, него и „прозор у Европу“, кључна лука Руске Империје. Наравно, било је потребно, с једне стране, заштитити град од могућих нежељених упада, а са друге, обезбедити добар прилаз трговачких бродoва луци. У том циљу на острву Котлин 30 километара северно од града, где се пружала граница између Русије и Шведске, почела је изградња читавог система фортификационих грађевина. Тако је настао град-тврђава, окружен малим утврдама, који је добио назив Кронштат, односно „крунски град“.
Кронштат је мали град на острву (данас у њему живи око 45 хиљада људи), у чијем центру се налази поморска тврђава. Њена изградња је почела 1723. године, а дограђивана је и реконструисана све до почетка XX века. Генерални план града утврдио је лично Петар I и многа инжењерска решења приписују се управо њему.
У тврђави се могу видети комплекс мортирних батерија (наоружаних мерзерима), одбрамбене касарне и земљани ров. Обратите пажњу на улицу код главног трга, где се налази Морска црква св. Николе. Начињена је од ливеног гвожђа, што се практично не може видети нигде на свету!
Тврђава штити Кронштат са запада, севера и истока. Док је на јужној обали острва направљено пет вештачких пристаништа, намењених не само војним, него и трговачким бродовима. Они су начињени тако да велике бродове заштите од снажних балтичких ветрова.
Ветрови и поплаве били су редовна појава у Кронштату. Они су притом били толико снажни да су 1824. године тврђаву потпуно уништили, па је поново подинута од темеља. Отада се град практично није мењао.
Данас са ових пристаништа полазе бродови који туристе воде у обилазак кронштатских утврда.
У совјетско доба Кронштат је био затворени град, у који су могла да уђу само војна лица. Данас га свако може посетити. Острво је, наиме, повезано друмским путем са Петербургом.
План Кронштата из „Атласа тврђава Руске империје“
Јавно власништвоГрад окружује 17 утврда саграђених на насутим острвима. Ако се гледа из ваздуха, оне као да чине ланац који преграђује пут према Кронштату и Петербургу. Најстарија је утврда Кроншлот у јужном делу Котлина, настала још 1704. године, пре главне тврђаве. Са те стране Фински залив је дубљи, што значи да је опасност од приласка великих војних бродова већа.
Тврђава Кроншлот
Legion MediaА замислите ово: утврда је отворена у мају, а већ у јулу је одбила први напад Швеђана. Острво Котлин било је предмет територијалних спорова и Швеђанима се нису допала руска војна утврђења. Следећи пут, годину дана касније, острво је покушала да освоји шведска ескадра са 2.000 људи, са истим успехом. Само два дана било је потребно руским војницима да одбију напад. Тада су Швеђани одлучили да Котлин нападну са северне стране, мислећи да је тамо плитко дно. Али, погрешили су у прорачунима, изгубивши у водама залива око хиљаду војника, док је преостала флота морала да се повуче. А Руси су наставили изградњу утврђења.
Светионик Кроншлота
Legion MediaНа јужном правцу налазе се, осим Кроншлота, утврде Петар I, Александар I („Кужна“ утврда, где се радило на вакцини против куге), Павле I, као и три Јужне утврде под бројевима 1, 2 и 3.
Тврђава Александар I
Legion MediaСевер Кронштата окружен је утврдама Обручев, Тотлебен, Северним утврдама под бројевима од 1 до 7. Такође има и неколико утврда на обали острва Котлин: Велики кнез Константин на југу и утврде Шанец и Риф на северу.
Данас је већи део утврда у полупорушеном стању, неке се рестаурирају (на пример, „Кужна“), док је утврда Константин отворена за посете. Осим касарни и војних објеката, ту се налази веома занимљив музеј службе светионика.
Светионик Толбухин
Legion MediaЗалив код Кронштата је плитак и како би бродови могли да прођу, дно је овде вештачки продубљено. Кронштатски пловни пут широк је од 80 до 150 метара и дубок од 11 до 14 метара. Он чак спада међу објекте културе Светске баштине Унеска!
Како би се бродови лакше кретали строго пловним путем помаже им шест светионика код Кронштата, као и велики број навигационих ознака. Они светле по одређеном режиму: део њих више, део ниже, тако показујући пут. До данас је у функцији најстарији светионик у Русији Толбухин, направљен још 1719. године на вештачком острву. Његова светлост види се на растојању од 19 морских миља.
У Русији сви активни светионици спадају у војне објекте и забрањени су за туристе. Међутим, у музеју службе светионика можете видети огромна оптичка сочива коришћена на руским светионицима у протеклим вековима.
Уједно са оснивањем Кронштата у Русији је почела и пракса мерења нивоа мора. Ови подаци су и данас важни за израду карата како се бродови не би насукали. За мерење се користи мерач код Плавог моста, који изгледа као гвоздени лењир са подеоцима на којима се очитава ниво мора. Док се одмах поред може видети и најстарији активни аутоматски мерач нивоа мора – мареограф. Он изгледа као мали павиљон жуте боје са шиљком на врху и чипканим завесама. Од 1898. године мареограф аутоматски бележи ниво мора, пратећи плиму и осеку.
Управо од нуле на кронштатском мерачу одређивана је висина „изнад нивоа мора“ у СССР-у (данас се у Русији користи систем „нормалних висина“, који подразумева прорачун према посебним формулама, док у балтичким земљама важи некадашњи принцип).
Још један импресиван објекат у Кронштату је Петровски док (где се граде или поправљају бродови). Изградња на основу нацрта Петра I трајала је 30 година и завршена је 1752. године, 27 година после његове смрти. Прича се да је император концепт за док преузео од Холанђана и Енглеза, али је јасно да је почетну идеју значајно модификовао.
Као прво, док је огроман и може да прими одједном десет бродова. Као друго, поседује просто невероватну брзину избацивања воде (вода се избацује када ради поправке треба приступити подводном делу брода), какве у Европи није било. У то доба докови су се исушивали најмање недељу, па чак и месец дана, а Петровском је био потребан само један дан, јер је вода најпре одлазила у посебан басен испод нивоа дока, а тек затим у море. То је неколико пута скраћивало време задржавања бродова на ремонту.
Још један занимљив детаљ Петровског дока недавно су уочили туристи и блогери. Сигурно сте чули за полигонално зидање Мачу Пикчу у Перуу. Испоставља се да су сличну технологију примењивали и руски градитељи при изградњи зидова дока, као и зидина тврђаве. Такав рад захтева изузетан напор, а изводи се у удаљеним угловима басена, које ретко ко и види. Шта мислите, због чега је то било потребно?
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
