Веома далеко, на самом крају Русије, тамо где у бескрајној тундри почиње нови дан, живи народ Чукче. Они за себе кажу да су „прави људи“, или „луораветлани“ на њиховом језику. Живот на Чукотки није лак, али је то прави живот. Чукче које живе у тундри су номади и одгајивачи ирваса, а „обалске“ Чукче су морски ловци. Има их свега око 16.000 и већином су настањени на Чукотском полуострву. Многи од њих се и данас баве истим послом којим су се бавили њихови преци пре сто, двеста, па чак и триста година.
Данас њихова професија и свакодневица изгледа помало архаично, али они уопше не живе у изолацији од света који их окружује. Користе и савремене мобилне телефоне, и ноутбук рачунаре, и банковне картице.
Хеликоптер дуго кружи изнад тундре у потрази за Чукчама. Није их лако наћи. Савремени номади су подељени на бригаде, и свака прелази са једног места на друго саопштавајући своју путању руководиоцима одгајивачница ирваса.
Постоји само један проблем, кажу пилоти хеликоптера: одгајивачи ирваса користе неке своје називе за брда и реке, а не оне који су уписани у географске карте.
Можете неколико сати летети изнад тундре, а да не видите ни човека ни животињу.
Најзад нам се указа долина са неколико јаранги (традиционалних номадских станишта сибирских народа) и деца радосно потрчаше у сусрет. Ово је привремена насеобина бригаде број три. Хеликоптери овде ретко атерирају јер до насеља Егвекинота има само 70 километара, а то је по мерилима тундре веома близу. Али гости су увек добродошли.
Бригаду чине три породице. Сада су мушкарци у тундри, на испаши ирваса, тако да су у номадском станишту остале само жене, деца и старци.
Валерија је Рускиња. Она је раније живела у Егвекиноту, па се упознала са будућим мужем из породице одгајивача ирваса и одлучила да се пресели у тундру. Има 29 година и двоје деце, Ваљу (око 5 година) и Кирила (око годину дана).
Такве породице су овде честа појава. „Давно су прошла времена када су се жене порађале у јарангама“, каже она. „Муж ми је причао да су раније хеликоптери довозили све што је потребно. Сада ми имамо своје теренско возило, сами идемо у насеље по намирнице и гориво. Када деца порасту сами ћемо их возити у школу“.
Они имају велику јарангу са огњиштем у средини, а на огњишту је чајник, и поред њега се дими риба. На поду су распрострте меке ирвасове коже, а спаваћа соба је одвојена дебелом завесом. Свуда по поду су продужни каблови са утичницама, јер треба некако напунити мобилне телефоне и осталу технику. У долини нема сигнала, па ко хоће да телефонира мора да се попне на брдо. Деца имају и аутиће и лутке, али највише воле да се шетају по пољу.
„Ајмо на ’Буран’ да се возимо по тундри“, вуче нас Ваља за руку. Наравно, она је још мала да управља моторним санкама, и зато узима лутку и замишља како се вози по Чукотки. Има још пар година до поласка у школу, али већ прича како ће се враћати да помаже мами.
На Чукотки има 14 општинских одгајивачница у којима је запослено око 600 људи и има укупно 150.000 ирваса. Чукче имају и сопствене ирвасе, и њих гаје заједно са општинским. Плате им нису високе по овдашњим мерилима, мање су од 50.000 рубаља (800 долара), али зато постоје одређене бенефиције. На пример, имају бенефицирани радни стаж. Жене могу да оду у пензију кад напуне 45, а мушкарци 50 година.
„Ја сам већ у пензији, и сада помажем деци и унуцима“, прича Василиј, стасити 50-годишњи мушкарац озбиљног изгледа у сивој кошуљи.
„Овде сам од детињства, у радној књижици ми пише да сам одгајивач ирваса. Ми предајемо одгајивачници месо, кожу, рогове и парошке младих ирваса. Добијамо плату на картицу. Кад треба нешто да купимо, само дамо картицу ономе ко иде до насеља“.
Василијев старији син ради са њим у тундри, а млађи не жели тиме да се бави, али оцу није због тога криво. Каже: „То је његова ствар“.
Сестра Тамара је још у 5. разреду напустила школу и вратила се својој породици у тундру. „Ја сам сама то одлучила“, каже она. „Хтела сам да помажем родитељима и стрини“. Она је већ постала бака, и унуци су јој овде, са њом.
Тамара каже да сада у тундри свега има довољно: „имамо агрегат, имамо воки-токи, можемо да се повежемо са нашим мушкарцима и са другим бригадама“. Жене се такође званично воде као одгајивачи ирваса, мада се углавном баве домаћим пословима.
Посла има напретек. Треба припремити храну за све, средити станиште, проверити технику, припремити зимницу, закрпити одело, опрати веш... Има више посла него у граду. Једна особа не може све то да постигне. А када се неко умори од комуникације са ближњима, може да се удаљи мало у тундру и да се препусти мислима.
Аутохтони житељи Чукотке спадају међу малобројне народе света којима је дозвољено да живе од лова на китове (поред њих су то још староседеоци Аљаске, Гренланда и острвске државе Сент Винсент и Гренадини у Карипском мору). Одређене квоте су распоређене по заједницама. Највише китова, 40 годишње, лови се у националном селу Лорину (око 1.500 становника), око 500 км источно од Анадира и 150 км западно од Аљаске.
Поред китова овде се лове и перајари, тј. неколико врста моржева и фока. Данашње Чукче за лов користе специјалне моторне чамце. Ти чамци нису велики, али могу да вуку и по неколико тона. У лову се користе ручни харпуни.
Морски ловци су организовани у бригаде и имају исте плате и бенефиције као и одгајивачи ирваса. Њихов посао је веома опасан. Берингово море је само по себи плаховито, а и животиња може да преврне чамац, и онда колеге притичу у помоћ. Многе Чукче не умеју да пливају иако цео живот проведу на мору. А како и да науче кад је овде вода целе године хладна као лед?
Због таквих услова ловци често имају проблема са здрављем, али су до краја живота заљубљени у море. Дмитриј је ловио морске животиње од своје 15. године све до пензије. Сада има 48 година. Од тешких услова рада на ветру испуцала му је кожа на лицу, прсте не може да савије а руке га слабо слушају. Већ врло слабо види, али још увек долази на море да седи на хладној обали и гледа чамце који туда плове.
„Ја сам овде рођен, ја сам из Лорина“, каже он тихо да се једва чује. „Отискивали смо се у море по сваком времену. Тада је било много тешко, и сада ме непрестано боле ноге“.
Мештани се свим силама труде да одрже народне обичаје, причају деци о култури чукотског народа, сами праве сувенире и са радошћу дочекују туристе који долазе само током лета, када није баш толико хладно. У Лорину се продају амајлије, симболи сунца, и традиционалне дугачке кошуље „комлајке“, а такође изрезбарени украси од моржевих костију. Све то праве овдашњи мајстори.
„Ми волимо свој народ и желимо да народи света виде шта ми имамо“, каже Олга, која се целог живота бави различитим локалним занатима, од шивења одеће до резбарења костију. „Засада радимо више из ентузијазма, немамо финансијске користи“.
Чукче су уједно отворене и за нове културне утицаје са „континента“. Мариам је рођена у Лорину али је дуго живела у Хабаровску, великом граду на руском Далеком истоку (преко 600.000 људи), одакле се недавно вратила да помаже мајци у пензији. „Када сам дошла било ми је тешко да се навикнем и на цене (далеко су веће него у граду) и на овдашње услове. Али људи живе у свакаквим условима“, каже она. Мариам је морала поново да се сети како изгледа живети раме у раме са медведима, када је километрима унаоколо само тундра и хладно Берингово море. Али зато је донела са собом многе празнике који раније овде нису обележавани. „Обично смо овде прослављали нашу чукотску нову годину 22. децембра и обичну нову годину 1. јануара. А сад смо почели да обележавамо и Васкрс. Члановима моје породице се допало да праве васкршњи колач кулич и да фарбају јаја“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
