У Сибиру долази јесен. Пејзаж постаје жут, наранџаст и браон. Степа се одмотава пред Лоренцовим очима као успорени фотограм, пратећи глатке покрете педала. Лоренцо Бароне (25) из Италије, бициклом прелази Русију… поново!
Његова прва авантура овамо била је 2020. године, када је возио преко Сибира усред зиме, понекад спавајући у шатору на -55°C! Сада га чека нови изазов: кренуо је у фебруару са Игленог рта, на најјужнијој тачки Африке, а његово коначно одредиште је рт Дежњов, на Чукотки, на најисточнијој тачки Азије, прелазећи 12 земаља на 3 континента, за укупно 29.000 км бициклом!
Идеја о оваквом екстремном путовању родила се из досаде током једног летњег поподнева на Апенинима. „Желео сам себи да поставим циљ који ће апсорбовати сву моју пажњу и енергију“, објашњава Лоренцо. „И тако је настао овај пројекат! Одлучио сам да се возим „најдужим путем на свету“, рутом која покрива најдужу копнену удаљеност на нашој планети“.
„Док сам планирао ово путовање, део мене није веровао да могу да стигнем овако далеко; да ли покушати или не било је главно питање и изазов“, каже он на свом блогу, где свакодневно комуницира са хиљадама пратилаца (120.000 на Инстаграму; 135.000 на Фејсбуку). Звала сам га док се одмарао у малом селу на планинама Алтаја са супругом Ајгул, коју је упознао током свог претходног путовања у Русију. „Прошло је десет дана откако смо се истуширали и нормално одморили“, каже нам весело, гласом некога ко је толико срећан што ради то што ради да осећа потребу да га чује цео свет.
Лоренцо је стигао до Ајгул у Казахстану и заједно су наставили да возе. „Више месеци смо били раздвојени хиљадама километара и знали смо да ће то бити једини начин да проведемо неко време заједно“, каже он. „Ајгул никада није била бициклиста, али је одлучила да ме прати на овом делу пута. Веома сам поносан на њу!”
И тако, после пешчаних олуја афричке пустиње, стеновитих предела Турске и тишине казахстанске степе, Лоренцо се враћа у Русију, земљу која га је љубазно дочекала: „Овде ме увек добро третирају. Када кажем да сам Италијан, сви се осмехују и рукују са мном.”
Усред те долине окружене планинама, телефонска веза није тако добра и често се прекида. „Узели смо слободан дан и сутра поново крећемо узбрдо, пратећи реку макадамским путем који ће нас одвести до висине од 1.600 метара“, каже Лоренцо. „Углавном возимо бицикл по изолованим путевима без саобраћаја, одакле можемо да видимо изванредне пејзаже! У Омској области, возили смо преко бескрајних равница и сада се дивимо планинама. Био сам импресиониран гостопримством људи на руском Кавказу, у Дагестану и Чеченији: никад нисам платио ручак, јер су ми га власници продавница или њихови купци увек нудили!“
Поред шатора, Лоренцо са собом носи мали решо, лонац, филтер за воду, врећу за спавање, два пуњача батерије и разне мапе на мобилном телефону које раде у офлајн режиму. „У прошлости сам користио папирне карте, али оне приказују само главне путеве, а не макадамске и споредне путеве. Иако спавам у шатору усред ничега, не плашим се: увек носим нешто чиме могу да уплашим вукове.
Недавно су Лоренцо и Ајгул дошли до завршне етапе Чујског тракта, једног од 10 најлепших ауто-путева према часопису „ National Geographic Traveler “. „Скоро смо прошли Чујски тракт, пут кроз планине Алтаја, који се сматра једним од најлепших на свету. Последњих дана налетели смо и на неколико бициклиста: нисам срео ниједног још од боравка у Кападокији у Турској, и било је лепо поделити искуства и информације са њима. Јуче смо оставили дивље шуме и сада је почела степа. Граница са Монголијом сада је близу.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
