Вјазма: Од ратног попришта до духовног центра (ФОТО)

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Почетком XX века руски хемичар и фотограф Сергеј Прокудин-Горски осмислио је комплексан процес фотографисања у боји. Његова визија фотографије као едукативне и просветитељске форме посведочена је са посебном јасноћом на његовим фотографијама историјских споменика широм руске провинције.

Једно такво насеље је град Вјазма, који је Прокудин-Горски посетио на лето 1912. године као део пројекта поводом обележавања стогодишњице Наполеонове инвазије на Русију. Мада оригинални стаклени негативи ових фотографија нису сачувани у Конгресној библиотеци, где се налазе негативи већег дела његове колекције, монохромски контактни принтови које је руски фотограф  израдио нуде доста историјских детаља. Ја сам Вјазму посетио неколико пута између 1992. и 2014. године.

Скромни почеци

Вјазма је данас миран регионални центар са неких 56.000 становника, недалеко од Минског ауто-пута, главног пута из Москве ка западу. Административно део Смоленске области, Вјазма се налази скоро на пола пута између ова два древна центра – 210 километара западно од Москве и 165 километара источно од Смоленска.

Локација града је разлог његове драматичне историје током које је град био сведок великог пораза и дугог пута ка опоравку. Време није помрачило сећање на борбу на коју широм региона постоје подсећања.

Вјазма се први пут спомиње у изворима 1239. године, у доба монголске инвазије и масовног разарања већ распарчане средњовековне Русије. Град је остао у саставу Смоленске кнежевине до 1403. године, када га је заузела Велика кнежевина Литванија.

До краја XV века контролу над Вјазмом преузела је Москва, која је град заузела у ратовима са Литванијом. У XVI веку град је био важно западно одбрамбено упориште, јер су се западне границе земље помериле, а много већа и изложенија тврђава Смоленск у то доба је била под пољском влашћу. Током Смутног доба почетком XVII века град се поново налазио под влашћу различитих сила, док коначно није доспео у руке нове династије Романов.

Град-тврђава

Од почетака центар града је чинила земљана тврђава подигнута на високој стени изнад реке Вјазме. После разорних ратова у XVI и XVII веку Москва је одлучила да обнови тврђаву, али без скупих зиданих зидова. Само шест кула је било од цигле, а од њих је једна опстала до данас – Спаска кула.

Тврђава Вјазма имала је цркву посвећену св. Тројици. Од 1654-1655. цар Алексеј Михајлович обновио је цркву св. Тројице у архаичном стилу, а грађевина је даље модификована и проширена средином XVIII века. Звоник је био највиша тачка у крају све до подизања великог телекомуникационог торња у совјетском периоду.

Већина цркава које се могу видети на фотографији центра Вјазме Прокудина-Горског уништена је у двадесетом веку. Изузетак је црква посвећена икони Свемилостивог Спаса, саграђена 1786. у манастиру св. Аркадија. Она је једина преживела грађевина из тог манастира и данас служи као градска библиотека.

У близини се такође налазе споменици посвећени рату 1812. године. Вјазму су 29. августа покорили Французи. Већи део града је спаљен крајем октобра, када су се руске снаге под командом генерала Милорадовича и Платова сукобиле са француским снагама у повлачењу.

Архитектонски драгуљи

Данас се центар града назива Совјетски трг, а налази се низбрдо од цркве. Тргом доминира монументални гранитни стуб подигнут 2011. године у част проглашења Вјазме за „град ратне славе“. Тешко оштећен за време рата, овај део града је комбинација послератне совјетске архитектуре са обновљеним грађевинама из XIX века.

Живописни драгуљ старе архитектуре је црква Рођења Пресвете Богородице (1727-1728), коју је Прокудин-Горски фотографисао са североисточне стране заједно са парохијском школом и великом гомилом дрвета за ложење у предњем плану. Данас се налази у парку у чијем језерцету се огледа јужна фасада грађевине.

Најимпресивнији архитектонски ансамбл у Вјазми је манастир Јована Крститеља на западном крају града.

Основан 1536. године, манастир је преживео многе недаће на овој земљи која је често била предмет освајања. Најпре су га спалиле пољске снаге почетком XVII века, а затим је обновљен око 1630. захваљујући помоћи цара Михаила Фјодоровича (првог цара из династије Романов). Поново је спаљен приликом Наполеонове инвазије 1812. и поново обновљен 1832-36. Комунисти су га затим поново затворили, а даље уништавање је претрпео за време Другог светског рата.

Божанска заштита

На срећу, црква је квалитетно саграђена и структура јој је здрава. Главна капија манастира на југу пружа базу за Вазнесењску цркву, подигнуту средином XVII века са великом трпезаријом и звоником на њеном западном крају.

По уласку на територију манастира пред посетиоцем се пружа поглед на једну од најупечатљивијих манастирских грађевина у читавој Русији – на цркву Богородице Одигитрије са капелом посвећеном Јовану Крститељу.

Ова релативно мала структура изгледа да је пројектована специјално као носач за три високе, богато декорисане куле. Свака од њих је крунисана малом златном куполом.

Низ украсних забата и снежнобели зидови даље су украшени рестаурираним зеленим керамичким плочицама. Можда овај  раскошан дизајн симболизује светионик, на шта указује његова посвећеност Одигитрији („она која показује пут“). Или је, можда подсећање на отпор пружен освајачима, као и куле на другим црквама саграђеним после Смутног доба.

Многе градске цркве данас се обнављају после деценија рата, запуштености и религијских прогона у совјетском периоду. Друге су и даље живописне рушевине, као, на пример, гробљанска црква св. Катарине (1770-76).

Подсећање на некадашњу славу

Овај чланак је пре свега посвећен архитектонским споменицима, али Вјазма поседује и изузетно дело скулптурне уметности посвећено генералу Михаилу Јефремову, команданту злосрећне 33. армије, опкољене у другој бици за Вјазму на пролеће 1942. године.

Дело скулптора Јевгенија Вучетича (најпознатијег као аутора Стаљинградског меморијалног комплекса), споменик је подигнут у тада још разореној Вјазми 1946. године. Ова статуа је један од најлепших примера херојске ратне скулптуре у Русији. Непокорни Јефремов стоји са пруженом руком показујући ка западу. Симболично га заклањају и штите четири војника Црвене арије у напетим позама са спремним оружјем. Један од војника, смртно рањен, гледа у генерала. После коначног ослобођења Вјазме у марту 1943. године, Јефремовљево тело је поново сахрањено на гробљу код цркве св. Катарине.

У рејону града налазе се и друга лако приступачна занимљива места, као што је прелепо рестаурирано имање породице Грибоједов у селу Хмелита. Почетком XIX века имање је често посећивао познати писац Александар Грибоједов (1795-1829), аутора чувеног комада „Невоље због памети“. Ово имање заслужује даље истраживање.  

Почетком XX века руски фотограф Сергеј Прокудин-Горски осмислио је сложен процес израде фотографија у боји. Између 1903. и 1916. путовао је кроз Руску Империју и начинио преко 2.000 фотографија користећи овај метод који је захтевао три излагања светлости на стаклену плочу. У августу 1918. године напустио је Русију и преселио се у Француску где је пренео и велики део своје колекције стаклених негатива, као и 13 албума контактних принтова. После његове смрти у Паризу 1944. године његови наследници су колекцију продали Конгресној библиотеци. Почетком 21. века библиотека је дигитализовала колекцију Прокудина-Горског и учинила је доступном светској јавности. Неколико руских сајтова данас поседује верзије ове колекције. 1986. године историчар архитектуре и фотограф Вилијем Брумфилд организовао је прву изложбу фотографија Прокудина-Горског у Конгресној библиотеци. Током извесног периода рада у Русији, почев од 1970. године, Брумфилд је фотографисао већину места која је Прокудин-Горски посетио. Ова серија чланака упоређује поглед Прокудина-Горског на споменике архитектуре са фотографијама које је деценијама касније начинио Брумфилд.