Десет водећих руских градова који нису регионални центри

Сочи

Сочи

Nikolaj Kuz'min/EyeEm/Getty Images
Десет градова у Русији који нису регионални центри, али јесу водећа урбана средишта.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Тољати (Самарска област)

Према подацима пописа из 2020. године у Тољатију је живело 684,7 хиљада људи. По броју становника налази се на 19. месту међу градовима у Русији, а међу градовима који нису административни центри у земљи, Тољати је лидер.

Град је добио име 1964. године, по генералном секретару ЦК Комунистичке партије Италије Палмиру Тољатију који је те године изненада преминуо приликом посете совјетском кампу „Артек“ на Криму.

Име се испоставило као судбоносно. Две године касније 1966. године у Тољатију је почела градња највеће фабрике аутомобила у земљи АвтоВАЗ-а, а припремом техничког пројекта бавио се италијански аутомобилски концерн „Фијат“. Захваљујући овом предузећу град се прославио каосовјетски Детроит.

Набережније Челни (Република Татарстан)

У другом по значају граду у Татарстану живи 548,5 хиљада људи. Као и Тољати познат је по свом аутомобилском гиганту фабрици „КамАЗ“.

Градња фабрике започета је крајем 1969. године, а eпитет „ударно комсомолско градилиште“ требало је да скрене пажњу на значај подухвата за земљу. Прва фаза предузећа почела је са радом крајем 1976. године. У опремању су учествовале фирме из 19 земаља Европе, Сједињених Држава, Канаде и Јапана. Пуним капацитетом фабрика је почела да ради крајем 1981. године, а седам година касније улагања у градњу су се исплатила.

Паралелно са „КамАЗ“-ом интензивно је подизан и град, па је крајем осамдесетих година прошлог века Небережније Челни имао више од пола милиона становника.

Занимљиво је да се град нешто више од седам година, од 1982. до 1988. године звао Брежњев по генералном секретару ЦК КПСС Леониду Брежњеву који је умро 1982. године.

Новокузњецк (Кемеровска област)

Новокузњецк се простире на површини од 424,27 квадратних километара, а то значи већој од Беча, Атине, Београда, Барселоне и државе Малте (316 кв. км). У граду живи 537,5 хиљада људи.

Новокузњецк је и старији и већи по површини од града Кемерова, административног центра региона, а по броју становника готово једнак, па га зато и зову „другим главним градом Кузбаса“. Овде се налазе најстарији у Русији центри експлоатације угља и прераде метала, између осталих, Зпадносибирски металуршки комбинат, пето по величини те врсте предузеће у земљи.

Балашиха (Московска област)

У највећем граду у Московској области живи 521 хиљада људи. Од центра руске престонице дели га тек двадесетак километара. Балашиха је прошле године проглашен за најбрже растући град у Европи. А нашао се и на првом месту међу градовима у Руској Федерацији по расту цена на секундарном тржишту некретнина.

Име је добио по текстилној фабрици за производњу сукна саграђеној 1830-е што се и узима као година оснивања града.
Град је данас важан центар производње точкова за цивилне и војне авионе и хеликоптере, као и уређаја за полетање и слетање и хидрауличних авио система.

Сочи (Краснодарски крај)

Град је постао познат широм света 2014. године као место у коме су одржане 22. зимске олимпијске игре, без обзира на то што се целокупна градска агломерација налази у суптропском подручју (наравно, такмичења на отвореном, нису се одвијала на обали Црног мора, него у планинском пределу, у насељу Красна Пољана). Поред Олимпијаде, у Сочију је исте године одржана 16. етапа шампионата света „Формула 1“, а 2018. године Светско првенство у фудбалу.

Сочи је 2021. године имао 466 хиљада становника. Ово свесезонско одмаралиште целе године посећују туристи, тако да је заправо увек много више људи од поменутог броја.

Магнитогорск (Чељабинска област)

Поред Новокузњецка и Магнитогорск слови за кључни центар црне металургије. У овом уралском граду живи 410,6 хиљада људи, а налази се на граници Европе и Азије.

Магнитогорск је 1931. године постао један од првих у земљи такозваних „соцградова“ (социјалистичких градова новог типа) који су се градили око великих индустријских предузећа. Овде је то био Магнитогорски металуршки комбинат. Указ о његовој градњи издат је 1929. године. Главни објекти предузећа пројектовани су уз учешће америчких и немачких инжењера, у градњи су учествовали Чеси, Словаци, Бугари, Италијани, Финци, Румуни, Турци и Пољаци. Настанак градских четврти везује се за име немачког архитекте Ернста Маја.

Сургут (Ханти-Мансијски аутономни округ - Југра)

Реч је о граду вишеструком рекордеру. У Сургуту живи 396,5 хиљада људи, више него у административном центру региона Ханти-Мансијску који има 10,5 хиљада становника. 2018. године био је трећи град, после Москве и Санкт Петербурга по учешћу у бруто друштвеном производу. Сургут је 2019. године заузео треће место на листи најбогатијих градова у земљи, а 2021. постао десети на листи најбрже растућих градова у Европи и други на листи најкомфорнијих градова за живот у Русији.

Овакви показатељи објашњавају се тиме што Сургут слови за нафтну престоницу Русије, на коју отпада четвртина укупне експлоатације у земљи, а на регион Југра око 42 одсто.
Од тренутка оснивања 1594. године па негде до завршетка Другог светског рата град је био место прогона. А његова „нафтна“ ера датира од краја педесетих и почетка шездесетих година прошлог века. Управо је откриће великих резерви нафте довело до муњевитог развоја Сургута.

Нижњи Тагил (Свердловска област)

У Нижњем Тагилу четрдесетих година осамнаестог века почело је декоративно осликавање послужавника. Сматра се да је Тагилски стил ове народне уметности претеча Жостовског, данас далеко познатијег и широко примењиваног у декорацији послужавника.

У Нижњем Тагилу чува се и слика „Света породица“ (1509) која се приписује чувеном италијанском сликару Рафаелу Сантију. Слика је названа „Тагилска Мадона“, а пронађена је 1924. године у поткровљу бивше господске куће уралских фабриканата Демидових.

Волшки (Волгоградска област)

Волшки је настао 1951. године од насеља формираног приликом изградње Стаљинградске (данас Волшке) хидроелектране, највеће у Европи (а у периоду од 1960-1963 највеће на свету). Њен капацитет омогућио је да на територији Волшког никне произодни комплекс у који улазе предузећа хемијске, металуршке и машинске индустрије.

Oрск (Оренбуршка област)

Међу градовима који нису административни центри, Орск по површини заузима прво место. Укупно 642 квадратна километра површине обезбедила су му девето место према овом критерију међу градовима у целој Русији. У Орску живи 224,8 хиљада људи.

Попут Магниторска налази се на граници Европе и Азије, а река Урал дели га на два дела. Орск је основан 1735. године као тврђава за одбрану руских граница од казахстанских номада.
Средином деветнаестог века у околини Орска пронађено је велико налазиште руде злата, а тридесетих година двадесетог века почела је изгардња великих индустријских предузећа на бази богатих локалних налазишта минерала, никла и кобалта.

Највећи раст градског становништва забележен је у време Другог светског рата. Према попису из 1939. у граду је живело 66,3, а 1956-е 157 хиљада људи. Током Другог светског рата у Орск су евакуисана предузећа, породице војника, деца која су остала без родитеља. Осим тога овде су протеране и хиљаде совјетских Немаца из целог СССР-а.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“