Српска професорка о вожњи Трансибирцем: Ничега се нисам бојала, свему се радовала као дару са неба

Приватна архива
Транссибирска железница спада међу најпознатије руске знаменитости. Позната је у свету колико и Ермитаж или Црвени трг. Најдужа железничка магистрала на свету спаја најудаљеније крајеве највеће земље на свету.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Одважни путници (чак и грађани Русије) који су имали прилику да пропутују целом Транссибирском пругом поносно препричавају ту своју авантуру! А странци чак имају и виц на ту тему: „На коју станицу у Москви стиже воз из Владивостока? Хоћу својим очима да видим људе који су недељу дана путовали њиме“.

Уосталом, романтика руских возова је аутентични елемент културе, и управо такво путовање, заједно са екскурзијама по градовима, омогућава човеку да види и упозна Русију, али не туристичку, него ону праву, сталожену, у којој се све одвија без журбе, као што пејзажи промичу кад се посматрају из купеа.

Тим путем је прошла и Гордана Влаховић, професорка српског језика и књижевности из Крушевца. Није умесно питати даму за године, али је она сама рекла да је свој сан остварила 2019, када је имала 73 године. О том путовању је написала и објавила књигу под насловом „Транссиб“, чија презентација је одржана ове јесени у Руском дому у Београду.

„Вожња дужа од девет хиљада километара, авионом, уз три промене авио компанија могла би изазвати, најблаже речено, нелагоду. Овај пут ништа. Ни турбуленције, ни сати седења, ни не баш говорљиви сапутници...“, – тим речима госпођа Влаховић описује сам почетак путовања. Авион ју је однео на сам крај Русије, у Владивосток, а одатле је почело њено дуго, али крајње занимљиво путовање назад, на запад, у правцу Москве и Санкт Петербурга, кроз далекоисточне, сибирске и уралске градове и регионе, и наравно, дуж Бајкала.

Невероватно лепим језиком, са великим одушевљењем, Гордана описује сусрете са људима, разнолики мултинационални колорит и занимљиве детаље из историје тих крајева. Једино чега у њеној књизи нема јесу суве цифре и подаци који се могу пронаћи у сваком приручнику или на интернету.

„То путовање није било осмишљени план. Била је то страсна жудња да видим тај Амур, његове меандре и ушће, прича госпођа Влаховић за Russia Beyond. Жудња се јавила после прочитане књиге Андреја Макина Док Амур тече. Ноћима сам сањала крцкање санти леда на моћној реци, јунаке Уткина и Самураја заметене снегом у ишчекивању транссибирског чуда који би их возио у непознати, далеки и бољи свет. И слушала сам песму жене која чека онога који неће доћи. Схватила сам да ћу, кад тад, поћи Транссибирцем ка моћном Амуру и Владивостоку на крају света. Чежња, тешка и моћна, уобличавала се у одлуку, јер сам схватила, по оном стиху једне наше песникиње да немам више времена. Пријавила сам се у агенцији која ми је одговарала по условима. Група је била веома мала што је давало велике могућности за договоре ван плана.

Ничега се нисам бојала, ништа ми није сметало, а свему сам се радовала као дару са неба. Поднаслов моје књиге је Пут којим ме писци воде. А заљубљеник у руску литературу, у возове, у даљине, сваки тренутак је претворио у лепоту, и у мало туге, што није још, и што је ограничење временом неизбежна чињеница. Са руском књижевношћу срела сам се врло рано, у време кад ми је деда читао приче из књиге Приповетке за девојчице и дечаке, а у њој Чехов, Тургењев, Куприн... Озбиљни сусрет са руским писцем био је после гледања филма Рат и мир. У библиотеци сам позајмила књигу и од тада је она постала део мог литерарног вјерују, а кнез Андреј Болконски моја велика, доживотна љубав. (Вјачеслав Тихонов био је сјајан у руској верзији филма). Рат и мир великога грофа једна је од десет књига које бих држала под јастуком. Па онда топлог, тужног несмиреног Јесењина; од новијих читала сам Прилепина, Довлатова и сјајну Грузијку Јахину Гузељ. Њена три романа су сјајна.

Питате за потешкоће. Нема их и опет бих, можда још у неки део те велике, неиспитане, оком несагледиве земље.

Како издвојити најупечатљивије призоре, кад је за мене усхићење почело од тренутка уласка у авион, па надаље, сваки трен, боје, мириси, сусрети, одсјаји, сазнање да сам у граду који се буди док Москва спава. Тај бескрај неба и земље, мимоилазак возова, промицање брезика, вожња глисером по Бајкалу, посета будистичком манастиру у Бурјатији, а реке чисте и зелене гранају се и шире у својој причи кроз сибирске тајге. Приклањам се Пушкину, Висоцком, Олеши, Јесењину, њиховим каменим обележјима кроз која као да брује невидљиве нити стихова дубоко усађених у мени. Да не говорим о ићу и пићу које сам пробала први пут, што у возу, што у московским кафеима, са водичем Марком и господином из Босне, љубазним Анђелком. У мојој књизи има доста тога, а у мени утисака за два живота.

Русија има толико разнородности. Нису сви Руси, али сви говоре руски. Свака аутономна област има специфична обележја. Треба умети уживати у Казању на пијаци која ме је одушевила, и у Владивостоку где сам на риви у једном ресторану јела ракове и пила неко шампањско вино. Па одушевљење о свакој станици невероватног московског метроа, па у петербуршким парковима и царским дворцима. Ма у сваком детаљу овог возног калеидоскопа. Не знам шта Руси мисле, али ми, мала српска група нисмо ништа ружно доживели“.

Упитана о местима које није стигла да посети, госпођа Влаховић каже: „Много ми је жао што нисам имала прилику да обиђем Јасну Пољану. Желела бих да се возим реком Волгом, да посетим Стаљинград (Волгоград), да зађем у централни Сибир (рецимо до Јакутије). Издвојиви су: возови, воде, брезици, дубине тајги, писци. Каже наш песник Мика Антић: Све су жеље увек беље кад намигну из далека... Добро, а шта би човек без снова и жеља. Угашена жишка. А Транссибирац је знак нових могућности, каже Макин“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“