Како живе прекаљени северни руски рибари Помори на обалама Белог мора?

Павел Кузмичов
Помори су „обични“ Руси који су се још у 15. веку населили у близини Северног леденог океана, како би ту ловили рибу. И мада се свет од тог времена драстично променио они који и дан-данас лове рибу нису реткост.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Рибари зими устају рано, по мраку, иду на море на моторним санкама и раде до вечери“, каже председник рибарског колхоза „Зарја Севера“ (зора севера) Иван Јегоров на путу за Колежму, старо село руског народа Помори на обали Белог мора. „И тако свакодневно, од децембра до марта“.

Управо у том периоду пада сезона лова рибе снетац око које се врти живот на том подручју. Рад је тежак, а мразеви и ветар у то доба године ни мало наивни. Догађа се да температура падне и до 30 или 40 степени испод нуле, а имајући у виду локалну влажност то значи огромну хладноћу.

Рибари из колхоза данас готово да не одлазе на море бродовима. Зими се пловила замрзну, а рибари до рибарских замки, бубњева (мрежа на обручима), стижу моторним санкама. У пролеће, када раде харинга и снетац, лови се такође уз помоћ плиме и осеке и баријера од мрежа и прућа, а рибари тек у лето, на својим малим чамцима иду далеко у море до острва да тамо косе алге (од њих се праве ђубриво и додаци исхрани).

Пловидба на малом чамцу у суровом Белом мору је застрашујућа, а Помори се генерацијама држе правила понашања на води.

„На мору не сме да се звижди, иначе неће моћи да се избегне олуја. Ако будете звиждали почеће да дува ветар и подићи ће се велики таласи“, каже млади рибар Павел. „И још ђубре не сме да се баца у море“.

„На мору се не сме ни псовати, нити пити вотка, како би се кући вратило“, додаје Владимир.

Од чега живи Колежма

Село Колежма први пут помиње се 1548. године, а у прошлости постојали су солана и фабрика оружја Соловецког манастира. Али главно занимање мештана одувек је био риболов. Вековима су ту живели Помори. Рибари генерацијама, бродоградитељи и мореплоци. Оваквих села на Белом мору раније је било на десетине, а данас се могу на прсте пребројати.

Већина поморских села данас замире. Долази се углавном само лети за време одмора. Нема посла, услови за живот су тешки, па се људи масовно селе у град. Колежма у том контексту не дели њихову судбину, велики број мештана ради у колхозу који постоји још од 1930. године. „Наш колхоз производи од сто до сто десет тона рибе снетац у зимској сезони, а то је половина целокупне производње у региону, каже председник. Тако високи показатељи објашњавају се погодном дестинацијом села, риба воли плитку воду мора.

Аутор текста Ана Сорокина и председник рибарског колхоза „Зарја Севера“ Иван Јегоров

„Један бубањ ставља се на воду која надолази, а други на воду која се повлачи, вода у мору надолази и повлачи се, а риба остаје у рибарским замкама“, каже Кочин.

Ево како изгледа традиционални зимски риболов на Белом мору.

Сада је јесен, време када се рибари спремају за сезону, прегледају рибарске клопке, ако негде има рупа, поправљају, проверавају камене тегове. Клопке припремају искључиво суботом, пошто постоји веровање да је то „срећан дан“. Ако изабереш неки други дан ништа од риболова, кажу мештани.

Надалеко чувени чамци

Док ходаш селом, чини ти се да су све куће као са слике и да могу одмах у музеј северне архитектуре.

Има наравно и оних напуштених, али исто дрвене, импозантне, на спрат и с лођама, застакљеним гостинским собама.

А поред многих од њих налазе се карбаси, традиционални чамци Помора. „У совјетско време дрвене чамце имао је свако, плус један велики за рибаре, док 1990-тих већ није било мајстора“, каже Сергеј Љохкиј „који потиче из рибарске породице, мајстор за израду чамаца без премца“, како га је председник представио.

Сергеј је скоро целог живота радио у Петрозаводску у бродоградилишту, а после распада СССР-а с братом Василијем одлучио је да обнови изградњу чамаца у Колежми старом технологијом спајања дасака која подсећа на шивење. „Чамац испадне као саливен“, напомиње он.

Чамаца су браћа направили не зна им се број. У колхозу сада се користе пластични, такође локалне производње, из Петрозаводска. Они су јефтинији и мање захтевни него дрвени, али чамци браће Љохкиј данас су познати широм Русије. Најчешће се купују за туристичке излете. Тако да ако сте се некад возили у таквом чамцу сва је прилика да су га направиле веште руке мајстора Помора.

Ко живи у Колежми

Многи становници Колежме у тешким деведесетим годинама прошлог века нису напустили село, будући да је живот почео да се успоставља.

У селу данас званично живи 130 људи. Међутим, зими остане највише половина. Многи одлазе у град мада су у колхозу плате троструко веће него у Беломорску. Проблем представља недостатак инфраструктуре, што породицама са децом компликује живот. „Овде нема ни школе, ни вртића, само интернет у Сумском Посаду“, каже рибар Александар. Он је у колхозу већ 12 година, али још увек је неожењен.

А најстарија житељка Колежме никада није напуштала село и постала је нешто попут локалне знаменитости.

Августа Михајловна, баба Гусја

Августа Михајловна, коју од милоште сви зову бака Гусја, рођена је 1928. године и готово цео живот посветила је колхозу. Радила је у пошти, јаслицама, паковала сено у стогове и радила као куварица на броду у Баренцовом мору. „Авантура је било довољно. У Териберки, не знам у ком правцу смо тачно ишли, магла се спустила далеко на мору, а мотор се покварио. Изашла сам на палубу да видим шта се догађа и схватила, капетан, Иван Васиљевич једва одржава брод на мору. Срећом, путнички брод који је пролазио поред чуо је наше позиве у помоћ, закачио нас је помоћу сајле и спасао“.

Бака Гусја добро се сећа и времена када је као дете одлазила у стару цркву, пре него што је храм постао Дом културе. Сећа се и Великог отаџбинског рата, када су у Колежму евакуисана деца даље од линије фронта. Сећа се и многих очева и дедова данашњих рибара са којима је некада радила.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“