У околини уралског града Нижњег Тагила налази се викенд-насеље Монзино, које локални житељи поносно називају „уралска Венеција“. Ако се погледа из ваздуха, чини се да се путеви овде пружају преко саме површине реке Тагил.
- Пријавите се на наш Телеграм канал
- Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
- Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
- Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
- Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи
Оваква „конфигурација“ улица настала је вештачким путем. Појавила се као резултат интензивне потраге за златом.
Наиме, 20-их година XIX века на Уралу је дошло до „златне грознице“. Године 1823. цар Николај I је потписао указ којим је дозволио приватним лицима да ваде злато и платину. У околини Нижњег Тагила брзо је организовано испирање злата, јер су локална налазишта била позната још од друге половине XVIII века, мада су ови подаци држани у тајности. Током 100 година, од 1825. до 1925. године, преко 120 предузећа у Тагилском округу извадило је преко 25 тона злата.
На територији Монзина коришћени су бродови за радове по дну реке и машине за добијање руде на пловној платформи које функционишу по принципу роторног багера. Услед тога су настали бројни рукавци, језерца и канали.
Испирање злата у околини Нижњег Тагила обављало се од краја XIX века до осамдесетих година XX века. Затим је овај терен намењен за повртарство и воћарство. Како би се земљиште прилагодило тој намени, насипан је камен и довезен плодан слој земље. Практично су све то воћари радили својим рукама. Али зато нису имали проблема са заливањем. Насеље се налази у поплавној равници, у већем броју језера вода је проточна, што значи да је чиста. Притом, како тврде локални становници, ту готово нема комараца.
Дубина канала и залива у Монзину достиже три метра, а у време високог водостаја вода може да достигне и још два метра висине. Практично свако домаћинство поседује чамац. Зато се дуж обала пружају докови.
У зимском периоду живот у Монзину замире, његови становници одлазе у градове, док лети број становника ових фарми – а ту их је више од десетак – достиже неколико хиљада.