За већину људи прича о тврђави Пор-Бажин (на тувинском „глинена кућа“) почела је пре 131 годину, када је етнограф Дмитриј Клеменц открио древну тврђаву у једном од најнеприступачнијих подручја републике Туве, близу границе са Монголијом. Оно што је видео представљало је сензацију са различитих аспеката.
Развалине су имале облик правилног правоугаоника са лавиринтом унутрашњих улица. То је личило на будистичку или хиндуистичку мандалу и веома се разликовало од свега што је икада пронађено на територији републике Туве.
Простор испред источног зида изгледао је као трг испред дворца где се обављају ритуалне церемоније. У дубини трга некада се налазио луксузни дворски комплекс са стубовима. Од њега су се сачували зидови, понегде високи десет метара, као и темељи и део носеће конструкције испод стубова.
Није било никакве сумње да је тврђава веома стара, али је изгледало као да су њени житељи испарили заједно са својим стварима, не оставивши иза себе скоро никакве трагове свакодневног живота. Шта се догодило са житељима Пор-Бажина? Ко је подигао ту тврђаву, толико нетипичну за ово поднебље? Ко је око ње направио вештачко језеро? А можда то и није тврђава? Било је много питања на која научници нису имали одговор.
Мотив загонетне тврђаве усред језера у различитим варијацијама се често среће у усменом фолклору Тувинаца. Најпознатија тувинска бајка о таквој тврђави је „Кан – Магареће уши“. Житељи овог краја поштују језеро и тврђаву као светињу и сматрају да у језеру живи плави бик Мендер који ноћу излази на обалу и храни се људским страхом. Друга легенда каже да је на овом острву сакривен Џингис-канов гроб. А има и оних који су веровали да се управо ту налази улаз у Шамбалу, митску земљу у Тибету за којом се у Совјетском Савезу озбиљно трагало.
Било како било, тврђава коју је открио етнограф Дмитриј Клеменц била је необичан артефакт. На острво је 1957. године упућена археолошка експедиција професора Севјана Вајнштејна.
Дмитриј Клеменц
Јавно власништво„Учествовао сам у археолошким ископавањима од 1957. до 1963. године. Тамо се могло стићи само мањим авионом или на коњима. <...> Нас тројица археолога и 15 радника живели смо у шаторима на острву усред језера, ловили смо рибу и терали сићушне мушице“, сећао се касније Вајнштејн. На острву са старим зидинама археолози су избројали 27 кућа са малим двориштима, а када су раскопали један брег открили су развалине дворца. Кров је био покривен глиненим цреповима, а држао се на 36 дрвених стубова. Ту су пронађене и орнаменталне фреске геометријских облика обојене необично јарким и топлим бојама у црвеним, наранџастим и жутим тоновима. Понегде су били очувани и трагови дрвеног пода.
„Држали смо у рукама остатке оружја, посуђа, ризницу отопљене говоздене руде у грудама неправилног облика и антропоморфну фигурицу од глине. Није било много ископина јер је дворац страдао у пожару пре хиљаду година. Не знамо шта се догодило са житељима Про-Бажина, нисмо нашли људске кости. Вероватно су житељи успели да побегну“, причао је Вајнштејн.
Након експедиције изведене током 1950-их и 1960-их чинило се да има још више питања без одговора. Истраживачи Пор-Бажина нису могли да схвате каква је то грађевина. Било је неколико верзија.
Археолог Вајнштејн је сматрао да је је тврђаву и дворац подигао ујгурски каган Бајан-Чором (кан древне туранске државе који је живео од 713. до 759. године).
Претпостављало се, такође, да је тврђава служила као стражарско место на Великом путу свиле из Кине у Европу (што се није уклапало у чињеницу да је тврђава изолована на острву усред језера). Према другој верзији, овде су живели разбојници који су пљачкали трговце и одавде су, наводно, потекле легенде о благу скривеном у подрумима тврђаве.
Међутим, најубедљивија је била верзија да се ту некада налазио манастир. Историја будизма је тесно повезана са Централном Азијом, преко које је постојала веза са Индијом, постојбином будизма, и са Кином, где је у раном средњем веку будизам био популаран. „И оно што сам видео на фотографијама Пор-Бажина веома личи на распоред објеката у будистичким манастирима, који се формирао у Централној Азији вероватно у 7. и 8. веку нове ере и затим је широко распрострањен“, сматрао је 2007. године Тигран Мкртичев, заменик генералног директора за научни рад Државног музеја Истока.
Са друге стране, Мкртичев није искључио могућност да је у питању манихејски манастир. Манихејство је такође староисточна религија која се појавила у III веку у Месопотамији, па је кроз неколико векова продрла и у ујгурски канат. „Будистички манастири су нам добро познати, али манихејски манастири (манистани) су знатно слабије изучени“, истакао је Мкртичев.
„Тајнама“ тврђаве Пор-Бажин научници су се вратили 2007-2008. године, када је на острво упућена нова експедиција са задатком да изврши обимна ископавања. Археолози су дошли до занимљивог открића да тврђава после изградње уопште није коришћена. Тиме је објашњена чињеница да је такозвани културни слој унутар тврђаве био толико оскудан. Али то опет није дало одговоре на питање чему је служио Пор-Бажин, када се појавио и зашто су га сви избегавали.
Тада је у помоћ пристигао метод радиоактивног угљеника и „догађај Мијаке“. Наиме, 2012. године је у часопису Nature објављен чланак јапанских научника који су датирали годове кедра старог 1.800 година и пронашли нагли скок садржаја радиоактивног угљеника у атмосфери 775. године. Тај екстремни скок вредности био је проузрокован аномалном сунчевом бакљом, тј. експлозијом у сунчевој атмосфери, и одразио се на нивоу ћелије. Ова појава је добила назив „догађај Мијаке“ (по имену првог аутора чланка) и коришћена је за датирање археолошких ископина.
Руски научници су такође одлучили да га примене, па су се 2018. године обратили једној од највећих светских лабораторија за датирање радиоактивним угљеником која се налази на Универзитету у Гронингену у Холандији.
„Послали смо у Гронинген три танка парчета попречно пресеченог ариша из зидина Пор-Бажина. За проучавање је изабран један од њих са поуздано очуваном кором, и у њему, у трећем прстену од коре, откривен је исти онај „догађај Мијаке“. Проучивши најмлађи прстен на ћелијском нивоу дендрохронолози из Гронингена су дошли до закључка да је дрво посечено током лета. Тако је установљена година, али и сезона почетка изградње тврђаве. Било је то у лето 777 године“, прича Андреј Пањин, заменик директора Института за географију Руске академије наука.
Према археолошким подацима, изградња је трајала две летње сезоне. У том периоду на власти је био владар који је спровео крајње болну религијску реформу, тј. одлучио је да прими манихејство. Већ 779. године се у каганату догодио антиманихејски државни преврат, владар је убијен, а његове „новотарије“ су одбачене. Тај закључак је све „коцкице“ поставио на своје место.
„По читавом комплексу података је изнета претпоставка да грађевина није имала одбрамбену сврху, како се раније мислило, него култну. Био је то манихејски манастир. Он је направљен уочи преврата, тако да ранији владари једноставно нису стигли да га користе, а новим владарима он није био потребан. Тако је објашњена највећа загонетка Пор-Бажина, тј. одсуство трагова његовог коришћења“, каже Андреј Пањин.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
