Гамсутљ - древно аветињско село у планинама Дагестана (ФОТО)

Гамсутљ је обавијен велом тајне. Популарно га називају „дагестански Мачу Пикчу“ и „мртви град“, а познат је и као планинска тамница и насеље које је истребила колера. Током своје дуге историје аварско село је био место о којем су се испредале легенде, неке у које се може поверовати, као и оне знатно необичније. А као и многа друга најлепша места Северног Кавказа, оно је смештено далеко од цивилизације.

Мада је то првобитно била и намера. Они који су га основали знали су шта раде: село се налази у Гунипском рејону Дагестана, на планинском венцу Гамсутлмер на 1418 метара надморске висине и до њега се стиже само једном уском стазом. Захваљујући томе аул се лако брани и током своје вишевековне историје ниједна војска га није освојила.

Време оснивања насеља није тачно познато. Према једној верзији, основали су га аварски ханови (Авари су један од староседелачких народа Северног Кавказа и најмногобројнији народ савременог Дагестана). Хан, оснивач Гамсутља, са породицом је живео на врху планине, док се на падинама налазила његова војска. На аварском језику „Гамсутљ“ значи „у подножју ханске тврђаве“. Према другој верзији, аул је био нека врста места заточеништва за преступнике. „Не постоји ниједна научна монографија о Гамсутљу“, каже организатор првих обилазака напуштеног аула Заур Цохолов.

Локални становници су сматрали да је аул стар најмање 1.600 година. А научници су пронашли још ранија сведочења: у околини села откривена је надгробна плоча са натписом на староиранском језику, стара око 2.000 година. Аул су вероватно насељавали и други народи, о чему сведоче натписи на иранском језику сачувани на зидовима неких кућа.

Из даљине рушевине села подсећају на ластина гнезда. Куће су делимично уклесане у стене. А ако је површина била толико неравна да се ту није могла подићи кућа, стену би уситнили и користили као грађевински материјал. Кровови кућа били су покривени гредама, а преко насути земљом и сламом. Јаке кише су спирале слојеве са кровова, којима су биле потребне редовне поправке.

„После пљускова не дај Боже да се човек ухвати за кући. Могао би да падне читав зид“, каже Заур. Зидови кућа су од глине због чега се лако руше. Притом се на први поглед чини да су куће у Гамсутљу старе хиљаде година. Али то није тако. Већина сачуваних грађевина потиче с почетка XIX века.

Још пре неколико деценија у Гамсутљу су живели људи. Село је имало своју школу, обданиште, продавницу, болницу и породилиште. Становници, а посебно млади, почели су интензивно да напуштају Гамсутљ тек седамдесетих и осамдесетих година XX века у потрази за послом у престоници Дагестана (до Махачкале одавде има три сата вожње), као и због тешке приступачности аула.

„Седамдесетих година реке у овом крају биле су пуноводне. Још у мом детињству преко реке у Чохи могли смо да пређемо само на коњима, а данас може да је прегази свако дете. Једном су бујице однеле мост преко реке. Становници Гамсутља два месеца су били одсечени од остатка света. То је навело многе да се иселе и напусте своје домове“, каже Заур, додајући да су многи становници аула такође страдали у епидемији колере.

Али неколико људи ипак је остало ту да дочека своју старост. 2002. године овде је живело 17 људи. 2010. године десеторо. Један од њих био је Абдулжалил Абдулжалилов, које је и рођен у селу. Једном у месец дана одлазио је у оближње насеље да купи намирнице, подигне пензију, сазна новости и посети библиотеку. У Гамсутљу је гајио пчеле, а у слободно време писао рад о религији и дочекивао госте. Кажу да је себе називао „градоначелник Гамсутља“.

Убрзо су у селу остали само он и једна стара жена, а они међусобно нису разговарали. Ма како иронично звучало, они су се међу стотинама напуштених кућа посвађали због земљишта. Када је комшиница умрла, Абдулжалил је био једини становник Гамсутља. 2015. године и он је преминуо. Село је коначно опустело.

Последњих деценија ово планинско „аветињско село“ је једна од главних знаменитости Дагестана. Естетика напуштеног насеља привлачи многе посетиоце, а у окружењу стена и планина оно изгледа још чудесније.

„Десило се да сам потпуно сам посетио аул. Стигао сам тамо и потпуно утихнуо. Време се зауставило. Ништа друго на свету није постојало. Само тишина, празни зидови и слепи прозори. ...Место није језиво, него веома специфично“, присећао се Александар Попов који је више пута посетио Гамсутљ.

Локални житељи такође покушавају да зараде на Гамсутљу, тако што туристе превозе до планине, организују обиласке на коњима и екскурзије. Због тога је током дана ово место понекад препуно људи. Зато је главни савет који вам могу понудити они који су посетили ово место да у село дођете што раније ујутро, у само свитање.

Како бисте у самоћи, као некада Абдулжалил Абдулжалилов, прошетали његовим древним улицама и уживали у окрепљујућој тишини.