Ризница руске дрвене архитектуре у граду на Волги

Почетком XX века руски хемичар и фотограф Сергеј Прокудин-Горски осмислио је комплексан процес фотографисања у боји који даје изузетно живописне фотографије са мноштвом детаља. Желећи да нови метод употреби како би овековечио разноврсност Руске Империје, у периоду од 1903. до 1916. године фотографисао је бројне историјске локације широм земље.

Његов пројекат је подржало Министарство саобраћаја, које му је омогућило да путује руским железничким пругама и рекама, укључујући Волгу. Од многих историјских градова дуж реке Волге Прокудин-Горски је посебан значај придавао Костроми, коју је посетио 1910. и 1911. године.

Почеци

Кострома и Јарослављ су били ривалски градови на реци Волги, који се могу међусобно поредити по лепоти цркава и значају у руској историји. Мада су историјски докази малобројни, Кострому је вероватно убрзо након 1150. године основао Јуриј Долгоруки, владар надмоћне Владимирске кнежевине, такође познат као оснивач Москве (1147. године). Најраније писано спомињање Костроме потиче из 1213. године, када је насеље – у потпуности начињено од дрвета – спалио кнез Константин приликом сукоба са братом Јуријем око територија.

За време монголске инвазије централне Русије Кострома је похарана 1238. године. У другој половини XIII века Костромска кнежевина је важила као важан политички центар, али пре 1364. године постала је део Московске државе.

Област око Костроме била је позната по манастирима као што је Ипатјевски манастир, који се нашао у фокусу Прокудина-Горског. Ипатјевски манастир је данас враћен првобитној функцији и отворен за посетиоце.

Одмах иза јужних зидина манастира налази се један од најранијих музеја дрвене архитектуре на отвореном у Русији под називом „Костромска слобода“ (Костромско старинско село). Овај музеј-парк основан је 1960. године првобитно са циљем да сачува дрвене споменике у селима угроженим услед повећања нивоа воде у реци Волги након изградње Новогородске хидроелектране и формирања Горковског вештачког језера.

Костромско старинско село

Упадљива карактеристика Костромског старинског села је велики број сеоских цркава саграђених од борових дебала.

По посебној лепоти и елеганцији истиче се црква Свемилостивог Спаса из села Фоминско (Костромска област).

Она одаје особито поетичан утисак у идиличном окружењу на обали малог рибњака у којем се огледа њена источна страна. Потиче из 1712. године, а у парк је пренета 1968. Карактерише је традиционални изглед од апсиде (са олтаром) на истоку па до централног наоса, а затим припрате са звоником. На западној страни уздиже се декоративни трем са изрезбареним елементима.

Изнад централног простора цркве Свемилостивог Спаса налази се висок шиљат кров са једном куполом, мада ентеријер има спуштен плафон због чувања топлоте током дуге зиме. На срећу, иконостас на истоку је сачуван у готово неоштећеном стању.

Посебан пример овог троделног дизајна је Преображенска црква из села Спас-Вјожи (Костромска област), саграђена 1628. године, а пренета у парк 1956. године. Имао сам среће да је фотографишем приликом мог првог путовања у Кострому 1988. године, јер је 2002. године изгорела, што је био један од најтежих губитака за руску архитектонску баштину.

Преображенска црква

Преображенска црква је била специфична по томе што се налазила уздигнута на стубовима од брвана (који су почетком XX века замењени стубовима од цигле). Овај необичан дизајн имао је за циљ да је заштити од водених бујица приликом топљења снегова и пролећних поплава.

Најстарији дрвени храм у Костромском парку је црква Сабора Пресвете Богородице, саграђена у селу Холм (код града Галича) највероватније 1552. године. Ако је ова процена тачна, ради се о најстаријој сачуваној дрвеној цркви из централне Русије.

Такође се ради о једној од најсложенијих са уздигнутим затвореним тремом на брвнима који са три стране обухвата грађевину. Додатну потпору пружају стубови од цигле, који су оригинално вероватно такође били начињени од дрвета.

Централни део ове изванредне грађевине чине два осмоугаоника један изнад другог неправилних димензија.

Тако се постиже већа стабилност на критичним деловима конструкције која држи пет купола на врху цркве.

Визуелни ефекат ових нивоа ствара елегантну силуету грађевине која одаје утисак као да је уздигнута на пиједесталу.

Црква пророка Илије

Четврта црква од брвана у Костромском музеју је једноставнијег дизајна, али импресивна на свој начин. Црква пророка Илије је првобитно подигнута у селу Верхњи Березовец. С обзиром на једноставан традиционални дизајн и непостојање документације, стручњаци сматрају да је изграђена негде у периоду од XVI до XIX века.

Црква је посебно препознатљива по ентеријеру који је изузетно добро очуван. Изрезбарени иконостас израђен је у провинцијалном барокном стилу XVIII века. Сачуване су и неке од оригиналних икона из различитих периода.

Посебно је занимљива осликана таваница са приказом Христовог страдања. У средини је приказан Христос Пантократор. Очуваност слика на таваници може се упоредити са чудом.

Ризница дрвене архитектуре

Поред црквене архитектуре, музеј садржи и бројне куће-брвнаре (познате руске „избе“) од најједноставнијих до импозантних по облику и величини. Међу њима се издваја „кућа-тврђава“ Липатова, првобитно подигнута 1857. у селу Кобилино.  

Ту је и нешто мања кућа Андријана Серова из села Митишчи, саграђена 1873. године. Липатов и Серов су се обојица обогатили на сечи дрва и обојица су ангажовали истог мајстора, Јемељана Степанова Зиринова, да сагради и украси њихове домове.

Ове куће са изванредним орнаментима на прочељу поносно сведоче о предузетничком духу њихових власника.

Недалеко од њих налазе се и две куће породица старовераца из XIX века. Тарасовљева кућа, саграђена у селу Мухино, заправо је конструкција од две повезане куће под једним кровом. У оваквим кућама штала се налазила се задње стране под истим кровом ради боље заштите зими. 

Најједноставнији пример „избе“ је кућа Чапигине (Велико Адрејково село), коју сам фотографисао 1988. године када је била делимично рестаурирана.

Ма каквих димензија биле, ове и друге куће на територији „Костромске слободе“ преносе нам суштину сеоске културе која је вековима била носилац руског идентитета.