Руски ходочаснички „Пут за Сантјаго“ или „Како сам препешачила 120 километара 17 пута“

О инспирацији

Овај ходочаснички пут данас је велики пројекат. Ја сам почињала, када је он стартовао. Тада сам гледала филм „Пут“ са Мартином Шином у коме се говори о рути Светог Јакова у Шпанији (El Camino de Santiago), ходочасничком путовању до града Сантјаго де Компостела и катедрале у којој се по предању налази апостолов гроб. Тада сам дошла на помисао да бих и ја могла да пређем тај пут, па макар само део. Када сам почела да читам о томе како је све организовано, сазнала сам да је рута дуга укупно 900 километара подељена на етапе и да би се неко сматрао ходочасником довољно је да пређе и само завршну деоницу од сто километара. То је било реалније, па сам почела да планирам путовање.

Истовремено запитала сам се да ли нешто слично постоји код нас. Уосталом, и у Русији има много светих места. Као што је рецимо Тројице–Сергијева лавра са моштима Сергија Радоњешког. Тамо се на поклоничка путовања ишло од давнина. Почела сам да тражим информације и на друштвеним мрежама налетела на групу заљубљеника који су управо организовали такво путовање у Лавру, једно од првих пробних пешаћења.

Наравно, било је страшно, ја нисам искусни ходочасник, а осим тога била је зима. Наша рута, као и „Пут за Сантјаго“, била је подељена на етапе, и у том тренутку, када сам пронашла људе, они су се спремали за последњу етапу са завршницом у Лаври. Одлучила сам да ризикујем и прикључила се. Окупио се приличан број, педесетак људи. Многи као и ја, дошли су да окушају своје капацитете. И успели смо! У манастиру су нас дочекали врло срдачно. И сам пут оставио је на мене снажан утисак. После тога организатори су почели да припремају пролећно путовање. Размишљала сам, делић пута сам већ прешла, допало ми се, утисак је био снажан, тако да би већ требало пробати са целом рутом.

Прва пешачења у Русији и Шпанији

Тог пролећа чекао ме је и „Пут за Сантјаго“, али је „Пут у лавру“ падао раније. На пут је кренуо велики број људи, између 30 и 40. Пет дана прелазили смо свакодневно од 25 до 30 километара. Ја просто физички нисам била спремна, прерачунала сам се у погледу својих могућности. Али то није покварило утисак. Пут почиње са Црвеног трга, од нулте тачке, а прва етапа се одвија по Москви. Рута је тако осмишљена да се много крећеш зеленим зонама и парковима. Али не и булеварима. И откриваш некакве резервате које никада раније ниси видео, рецимо, величанствени Парк на Јаузи. Он се простире од метро станице Ботаничка башта до МКАД-а (Московског кружног прстена). Прву фазу тада смо завршили код старе цркве у Тајнинском. Ја сам, наравно, била врло уморана, али и врло надахнута.

У другој етапи већ су се излили потоци, а требало је да се изађе у Пироговску шуму. Организатори су написали да треба бити спреман на тешке услове („биће прљаво и влажно“) и на крају је дошло свега 17 људи. Тако да сам се тада боље упознала са организаторима и боље упознала руту.

А онда се догодило путовање у Шпанију. Када сам завршила „Пут за Сантјаго“, била сам очарана и схватила да бих желела да нешто слично постоји и код нас. Да можеш просто чим пређеш кућни праг да крочиш на маркирану стазу. И почела сам активно да помажем пројекту, у суштини то је потпуно волонтерска прича.

А поред тога и то прво моје пролеће на „Путу у лавру“ било је необично лепо. Чини се да сам први пут у животу видела шуму у мају. Како се природа буди после зиме, како оживљава, а и ми заједно са њом. Пошто се пешачење завршило у лето, могла сам да уживам у посматрању шумских мена, у пролећу у његовом пуном замаху, и потом отварању лета.

Оно што оставља тако снажан утисак на градски живаљ је простор, поља све до хоризонта, осећање слободе, када дишеш пуним плућима. Ми живимо у врло скученим видицима, а овде су пејзажи бесконачни. И од те лепоте постајеш зависник. Тада сам пожелела да све то поново видим и у јесен и зиму. Тако да сада не могу да замислим себе без руте. Прелазим је 3-4 пута годишње.

Пут захвалности

Рута, свакако има ходочасничку историју, али се не протеже само од цркве до цркве. Она обухвата и историјске знаменитости и живописна места. На пут може да се крене и ради молитве, и ради сусрета са самим собом, сусрета са природом, са светом генерално. Наравно, постоје ходочасничке групе из парохија, које иду у пратњи свештеника и ноћивају по манастирима. Међутим, стазом може да пешачи ко год жели са било којим циљем. За мене је, рецимо то увек пут захвалности. Могућност да кажеш свету: „Хвала!“. За лепоту која нас окружује.

Осим тога, реч је и о трагању за одговорима на одређена лична питања. Сећам се када сам први пут прешла стазу осећала сам се некако лакше у себи. На известан начин пребацујеш се у неку другу димензију. Сви смо се ми навикли на одрећене улоге у животу, мајке, супруге, запосленог у колективу. А овде се једноставно одмараш, од тебе се ништа не тражи.

За све ове година ишла сам и сама, и у групама, и схватила да ми се ипак највише допада мање друштво, од по десет до дванаест људи. Тако да сада када се спремам за пут, шаљем позив на друштвеним мрежама и правим такву малу групу. То је увек и велико емоционално пуњење, радост комуникације. Окупе се ентузијасти, свако има нешто да понуди. Неко направи питу, неко има чудесни пакет прве помоћи.

Неопходности и погодности

Временом заједничким напорима руту су почели да опремају. Прошле године на московским улицама појавили су се званични путокази „Пут у Лавру“ са назначеном раздаљином до одреднице. Активисти рашчишћавају шуму, на мочварним местима праве прелазе. У шумским деоницама појавиле су се ознаке у виду стрелица које показују пут. По угледу на „Пут за Сантјаго“ направљени су и ходочаснички пасоши, ми их зовемо „Путне повеље“ са картом руте и напоменама где се могу добити специјални печати о пређеној етапи. Пројекат има информативни сајт на коме може да се скине траса руте која функционише са картама maps.me у офлајн режиму. Тамо су обележене знаменитости, места са којих се пружа најлепши поглед. Постоје препоруке по етапама са напоменама како стићи на старт.

Изван Москве до трасе може лако да се стигне пешице када се сиђе са железничке линије Јарославског правца Московске железнице, тако да су све етапе ван града лако доступне. Данас постоје сви услови да пређеш трасу онако како желиш. У свом темпу и у складу са својим циљевима. Неко се систематично уклопи у месец дана, а неко нарушавајући ритам.

Појавила се и инфраструктура. Активисти су отворили пансионе у којима се може преноћити врло јефтино.

Када је опрема у питању врло је важно имати удобне патике за пешачење. Неопходна је и удобна одећа и ранац да би руке биле слободне. Обавезно понети и воду за пиће. Наравно, на путу ћете наилазити на изворе. Они постоје и при манастирима. На појединим местима су опремљени за купање, па се лети можете добро освежити.

У овом тренутку могу поуздано да кажем да пут мења човека. То није једноставно само физички напор. Пут је осмишљен са акцентом на унутрашњу трансформацију. Како је говорио муромски светитељ Серафим Саровски: „Ко се код мене довезе биће ми гост. Ко ми дође пешке биће моје чедо“.