Званично се сматра да је до Великог раскола дошло 1054. године. Али неслагања између западног хришћанства на челу са римским папом и источног хришћанства на челу са константинопољским патријархом почела су много раније. У тренутку раскола своје хришћанске цркве имале су не само Палестина, Рим (и скоро цела Европа), Грчка и Византија, него и Јерменија, Грузија, Египат, Сирија, па чак и Стара Русија. Може се претпоставити колико су се оне међусобно разликовале. Исток и Запад су се већ били значајно разишли на нивоу културе, традиције и већ су развили потпуно различито поимање света и начин живота. Зато међу њима није било међусобног разумевања. Ово неразумевање је прерасло у тако жесток сукоб да су цркве једна другу анатемисале, што је званично окончано тек 1965. године. Очигледно је да разлике у ставовима двеју цркава почивају на дубоким духовним и филозофским узроцима, о којима до данас дискутују теолози и богослови. Ми ћемо говорити о формалним разликама које се уочавају на површини овог сукоба.
Први васељенски сабор који је 325. године у Никеји сазвао цар Константин Велики
Cesare NebbiaКако је уопште било могуће да се хришћанска црква подели на западну и источну? Томе је заправо допринела подела саме Римске империје. Почетком IV века император Константин I обуставио је прогон хришћана и дозволио им да јавно исповедају своју веру. Он је такође окупио први Васељенски сабор епископа, на којем је усвојен хришћански Симбол вере, према којем је Бог Син јединосушан Богу Оцу, и утврђени су основни хришћански канони.
Склањајући се од варварских племена која су нападала Рим, Константин је такође пребацио престоницу Римског царства у Константинопољ. У борби за власт Константинови потомци су фактички поделили јединствену империју на Западну (са центром у Риму) и Источну (са центром у Константинопољу). Тада је Византија добила свог епископа, који се, истина, и даље потчињавао папи. Али већ у V веку византијски епископ је примио титулу Васељенског патријарха. Он је и даље признавао папу, али је себе ипак сматрао самосталним.
Римски папа је себе сматрао за пуноправног поглавара читаве хришћанске цркве. Као прво, због владајућег положаја Рима, некадашње престонице империје, а као друго, као директан наследник првог папе, апостола Петра. Међутим, Рим свој примат није схватао као патријарх, као „први међу једнакима“, него је желео да буде једини централни орган управљања црквом. Са тим се принципијелно нису слагали не само Византија, него ни друге цркве на истоку: Антиохија, Јерусалим, Александрија. Они су признавали византијског васељенског патријарха, али нису желели да признају да је папа једини поглавар читаве цркве. На пример, Александријску цркву је по предању основао апостол Марко, а њен утицај је обухватао читав Египат. Притом је поглавар ове цркве истовремено носио и титулу патријарха и титулу папе (и често се појављивао као посредник у спору између Рима и Константинопоља).
Доктрина филиокве
Јавно власништвоЈедно од првих и најважнијих богословских неслагања било је везано за Свето Тројство. Блажени Августин, као богослов и епископ Северне Африке, развио је учење под називом „филиокве“ о томе да Свети дух исходи од Бога Оца и од Бога Сина. Ову доктрину прихватила је латинска Западна црква, али га је одбацила источна. Јер према старијој традицији, која је изложена у Библији, Свети дух исходи само од Оца (као и Син). Источни јерарси су у томе видели нарушавање Новог завета и умањење улоге Светог духа. Зато је православље себе сматрало за истинитије учење („ортодоксија“, што се преводи као „исправно учење“).
То што је Рим почетком XI века у Симбол вере укључио „филиокве“ сматра се једним од главних повода за раскол.
Осим тога, између Истока и Запада су се појавила различита литургијска неслагања. На пример, о томе какав хлеб треба користити за причешће. Источна црква се залагала за квасни хлеб, а западна за бесквасни. Источни хришћани су осуђивали коришћење бесквасног хлеба као повратак јудаизму. Такав „мртви“ хлеб наводно је означавао само Христово тело, али не и његов дух.
У суштини хришћанска црква никада није била сасвим јединствена (осим у самом почетку). Упркос свим васељенским саборима и покушајима да се црква сведе на један модел, разлике у мишљењима и сукоби између епископа Рима и Византије нису се смиривали. Док су на Истоку исповедали догме прихваћене на Васељенском сабору, Рим је био подложан најразличитијим утицајима – Немаца, Франака итд. Када су Нормани освојили део Јужне Италије, која је била под сфером утицаја Константинопоља, црквене обреде по грчком узору заменили су латинским.
Као одговор на то византијски патријарх Михаило Керуларије затворио је у Константинопољу „латинске“ храмове, а извршиоци патријархове воље почели су да уништавају латински бесквасни хлеб за богослужења. Керуларије је желео и да папа призна да му је патријарх раван по части. Папа Лав IX је 1054. године одбио да то учини и послао своје изасланике у Константинопољ да реше ово питање. Чак је послао лажни документ у којем је стајало да је наводно сам цар Константин римском папи доделио неподељену власт над читавом хришћанском црквом. (Папа је такође рачунао на војну помоћ Византије у борби против Нормана).
Патријарх је схватио подвалу и одбио папу, након чега су папини изасланици анатемисали патријарха, док је патријарх заузврат анатемисао њих заједно са папом...
Крштење кнегиње Олге
Иван АкимовСматра се да је први владар у Русији који је примио хришћанство била кнегиња Олга. А њен унук кнез Владимир је 988. године већ превео у хришћанство целу Русију. Летопис детаљно описује како је он бирао веру, како су код њега дошли изасланици различитих религија и наговарали га да изабере њиховог Бога. Долазили су и изасланици папе и „грчки филозофи“ из Константинопоља. Наводно су се Владимиру допала богослужбена правила источне хришћанске цркве.
Највероватније Владимир није желео да потпадне под утицај папе. Притом је са Византијом Русија већ одавно имала различите трговинске и политичке везе. И византијско хришћанство му је више одговарало. Владимир је 988. године освојио византијски Корсуњ (данашњи кримски Херсонес) и захтевао да му у замену за мир за жену дају цареву сестру, принцезу Ану. Цар је попустио под Владимировом претњом да ће ући у Константинопољ, али је поставио услов: да Владимир постане хришћанин. Очигледно је цар схватио да на тај начин може да „припитоми“ суседа који је више пута већ нападао Византију. Заједно са принцезом Аном у Русију су кренули и византијски свештеници и црвени служитељи, који су почели Русе да преводе у хришћанство, а такође да шире писменост и уче их Божјем закону.
Када се 1054. године црква поделила, Русија још није имала аутокефалност, па чак ни сопствене словенске епископе. Сви они су били Грци, које је слала Византија. Зато је млада руска црква још била зависна од Источног Рима, па је самим тим наставила даље путем православља.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
