Омск: Војни град на Иртишу

Кућа А.К. Баћушкина, коју је Колчак 1919. користио као свој штаб.

Вилијем Брумфилд, септембар 1999.

Почетком XX века руски хемичар и фотограф Сергеј Прокудин-Горски осмислио је комплексан процес фотографисања у боји који даје изузетно живописне фотографије са мноштвом детаља. Његова визија фотографије као едукативне и просветитељске форме посведочена је са посебном јасноћом на његовим фотографијама архитектонских споменика са историјских локација широм Русије.  

Јалуторовск. Изградња железничког моста, лето 1912.

Сергеј Прокудин-Горски

У јуну 1912. Прокудин-Горски се упутио у западни Сибир као члан комисије која је требало да документује пловни пут Кама-Тоболск, везу између европске и азијске стране Уралских планина. Град Тјумењ му је послужио као полазна тачка за продуктивна путовања која су укључивала Шадринск (основан 1662. на реци Исет) и Јалуторовск (на реци Тобол). 

Порекло Омска

Црква Светог Николе

Вилијем Брумфилд, 1999.

Основан 1659. у некадашњем татарском насељу, Јалуторовск је био градилиште масивног железничког моста преко реке Тобол, део нове железничке везе Тјумењ-Омск која је отворена на Транссибирској железници у октобру 1913. (Пре тога железничка пруга до Сибира је ишла преко јужноуралског града Чељабинска). 

Црква Воздвижења часног Крста

Вилијем Брумфилд, 1999.

Иако Прокудин-Горски није путовао у Омск, његове фотографије Јалуторовска показују стварање кључне железничке везе са „престоницом“ западног Сибира. Ја сам, међутим, стигао у Омск у касно лето 1999. године. 

Вилијем Брумфилд

Омск (тренутна популација око 1.110.000) основан је 1716. године као утврђење на средњем току реке Иртиш. Током 18. века, његова примарна сврха била је заштита јужне границе Русије и успостављање власти над староседелачким степским племенима.             

Све већи регионални значај

Тврђава

Вилијем Брумфилд, 1999.

Иако је током 18. века административно подређен Тоболску, Омск је у 19. веку стицао све већу моћ. Од 1808. до 1917. Омск је служио као штаб свих сибирских козачких трупа, а 1822. године формирана је посебна Омска губернија.  

Зграда гарнизона у Омску

Вилијем Брумфилд, 1999.

Убрзо након тога почела је изградња храма Светог Николе (1833-1840), на основу плана познатог руског архитекте Василија Стасова. Храм је тешко оштећен током совјетског периода, али је сада обновљен. У њему се чува велика реликвија овог подручја, застава Јермака, козака из касног 16. века који је први утврдио присуство московских власти у Сибиру. 

Зграда Сибирског кадетског корпуса

Вилијем Брумфилд, 1999.

У 1865-1870, Омск је био сведок изградње још једног храма, посвећеног Воздвижењу часног Крста. И он је преживео разарања тридесетих година прошлог века и поново је отворен за богослужење у новембру 1943. Поред православних цркава, Омск има џамије, изузетну дрвену синагогу и велику Баптистичку цркву подигнуту 1907.           

Мрачна историја Омска

Некадашња резиденција губернатора Западног Сибира, данас једно од три здања Музеја Омска

Вилијем Брумфилд, 1999.

Његово изразито војно присуство повезало је Омск са системом сибирског изгнанства. Најпознатији затвореник у тврђави био је писац Фјодор Достојевски, осуђен 1849. због веза са интелектуалним „радикалима“ у Санкт Петербургу. У јануару 1850. Достојевски је стигао под стражом у омску тврђаву и највећи део од три године проведене тамо (1850-54) живео је као осуђеник на принудни рад, који је подразумевао истовар баржи на реци Иртиш. 

Некадашњи Тржни центар, данас главно здање Музеја Омска

Вилијем Брумфилд, 1999.

Када му се здравље нарушило од физичког и психичког напора, Достојевски је хоспитализован и био под надзором једног саосећајног лекара. Током боравка у болници Достојевски је почео да пише једно од својих најзначајнијих дела, „Записи из мртвог дома“. Из тог времена је сачувано неколико грађевина, укључујући и једну од капија тврђаве.          

Железничка револуција

Зграда осигуравајућег друштва Саламандр (1913-14), данас једна од три зграда Музеја Омска.

Вилијем Брумфилд, 1999.

Током друге половине 19. века, Омск је започео период снажног ширења, пошто је град постао транспортни центар за огромну унутрашњост Русије. Редовна паробродна служба дуж реке Иртиш до Тоболска почела је 1862. године. 

Позориште

Вилијем Брумфилд, 1999.

Али, управо су железнице учиниле да Омск процвета. У 1894-1895, Омск је био повезан Транссибирском железницом са Чељабинском на западу и Новониколајевском (касније Новосибирском) на истоку. Године 1913. завршена је још једна железничка линија од Омска до Тјумена, која ће постати нова сибирска магистрална линија. До почетка 20. века становништво Омска се утростручило и достигло преко 60.000 становника. 

Хотел „Русија“

Вилијем Брумфилд, 1999.

Овај развој саобраћајних веза утицао је на развој града у комерцијалном смислу. Оно што је раније био провинцијски гарнизонски град који се састојао првенствено од дрвених конструкција испрекиданих великим црквама, сада је постао истакнуто место за банке, образовне институције, индустрију и трговину на мало у Сибиру. 

Међународна привлачност

Медицинска академија

Вилијем Брумфилд, 1999.

Поред филијала великих банака и фирми у Москви и Санкт Петербургу, Омск је добио инвестиције од компанија из Сједињених Држава, Немачке и Велике Британије. Централни део Омска имао је зграде чији је дизајн био конкурент московском пословном округу. Многи од нових комерцијалних пројеката изграђени су у стиловима који потичу из фирентинске ренесансе. 

Градска скупштина

Вилијем Брумфилд, 1999.

Заживеле су и установе културе. У периоду од 1901-05, изграђено је велико позориште у раскошном стилу Beaux Arts које је пројектовао архитекта Илиодор Хворинов. Позориште је и даље симбол грађанског поноса. Дрвене куће са украсним детаљима такође красе град, али њихов број се стално смањује под притисцима урбаног развоја и неадекватног одржавања. 

Совјетско доба…

Зграда позната као „Троугао“

Вилијем Брумфилд, 1999.

Током Првог светског рата, тада стратешки лоциран Омск је још више растао и до 1917. године становништво града достигло је 100.000. После Октобарске револуције, бољшевичка власт је скоро одмах проглашена у Омску, али, уз малу подршку локалне заједнице, бољшевици су протерани из града јуна 1918. 

Главна зграда Транссибирске железнице

Вилијем Брумфилд, 1999.

Опозиција бољшевицима је била фатално подељена и, у новембру 1918, војним ударом је успостављена диктатура на челу са адмиралом Александром Колчаком (1874-1920), реномираним поларним истраживачем и надареним морнаричким командантом, али неспособним да се носи са хаосом руског грађанског рата (вила у којој је Колчак имао седиште је истакнута знаменитост). 

Синагога

Вилијем Брумфилд, 1999.

Скоро годину дана Омск се могао сматрати „престоницом“ белих снага у руском грађанском рату. Новембра 1919. Колчакове снаге су истеране из Омска. Године 1921. Омск је постао један од центара Америчке агенције за помоћ током страшне глади која је погодила огромне територије у сливу Волге.           

Џамија

Вилијем Брумфилд, 1999.

Пошто је његова економија разбијена, а село се и даље опорављало, Омск се борио током 1920-их и постигао обновљени индустријски раст 1930-их. Као и многи сибирски градови, током Другог светског рата се брзо проширио, и као уточиште за евакуацију, и као центар транспорта и производње. 

…и после

Кућа Филипа Штумфа

Вилијем Брумфилд, 1999.

Развој војно-индустријског комплекса града настављен је након рата и до краја 1970-их број становника је премашио 1.000.000 – што је показатељ од великог значаја. Омск је такође постао центар индустрије нафте и гаса. 

Хотел „Мајак“

Вилијем Брумфилд, 1999.

Главне културне институције града укључују водећи државни универзитет, основан 1974. године, а од 2004. назван у част Фјодора Достојевског. Омск такође има једну од највећих регионалних библиотека у Сибиру и велики музеј уметности - назван у част сликара Михаила Врубеља, родом из Омска - који сада заузима три знамените зграде у центру града.

Библиотека

Вилијем Брумфилд, 1999.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!