Кроз Русију теку реке које нису од воде, него од камена! Да ли сте тако нешто видели у свом животу?

На Уралу и у Сибиру срећу се необичне творевине природе – камене реке. Руски стручњаци их називају „куруми“ или „курумник“. Обично настају у планинским крајевима у којима постоје велике разлике у надморској висини. То су гомиле камења које се полако крећу са врхова и формирају „корито“.

Упознали смо их приликом похода на висораван Путорана (о једном од најживописнијих места на висоравни, језеру Лама, више може те сазнати овде), али то су били само куруми скромних димензија. Испоставило се да се највећа камена река на свету налази на Уралу!

Где се могу видети камене реке?

На Уралу у националном парку Таганај камена река се пружа чак 6 километара, док на појединим деловима достиже ширину од 700 метара. Најкрупније камење у њој тешко је десет тона. То је највећа камена река на свету. Притом је Велика камена река налик на обичну реку по томе што у њој има воде. На дубини од неколико метара одмах испод камења протиче на стотине потока, тако да човек, ходајући по камену, чује жубор воде.

Узгред споменимо да се међу овим камењем у Таганају може пронаћи и полудраги камен авантурин.

Камене реке постоје и у другим деловима Урала и Сибира, многе се налазе на тешко приступачним местима међу планинама у тајги. На пример, у подножју планина Велики Иремељ у Башкирији (такође Јужни Урал, на граници са Чељабинском области) налази се необична река Тиган. Њена специфичност је у томе што већим делом протиче испод курумника – око 6 километара. А након тога постаје обична река. Сличне камене реке постоје у Пермском крају, код планине Мартај и Сајанских планина у Јужном Сибиру.

Али, осим тога, куруми се понекад срећу и у европском делу земље. На северозападу Русије налази се удаљено острво Гогланд у Финском заливу. Ту живи неколико породица које раде на светионицима и у метеоролошкој станици. Камене реке се срећу широм острва. Чини их заобљено камење без растиња.

Како су камене реке настале?

Постоји неколико тумачења порекла овог природног феномена. Најраспрострањенија верзија  повезује њихов настанак с последњим леденим добом.

Наиме, пре око 10 хиљада година врхове планина покривали су ледници, а када су они почели да се топе, планинско камење је полако почело да се спушта низ падине. Затим се камење обрушавало, настајали су комади на које је опет падало камење и тако даље.

Камене громаде се и данас покрећу брзином од неколико центиметара до пола метра годишње.

Обратите пажњу на то да по овим рекама практично никада не расте дрвеће.

Управо зато по каменим рекама треба ходати веома пажљиво. Боље је газити по камењу које је обрасло маховином, јер је оно стабилније.