Почетком XX века руски хемичар и фотограф Сергеј Прокудин-Горски осмислио је комплексан процес фотографисања у боји који даје изузетно живописне фотографије са мноштвом детаља. Желећи нови метод да употреби како би овековечио разноврсност архитектуре у Руској Империји, фотографисао је бројне историјски значајне локације током последњих десетак година владавине Николај II (до 1917. године).
Последња експедиција Прокудина-Горског одвела га је на Руски Север (северна област европског дела Русије) у позно лето 1916. године, док је Велики рат беснео Европом. Његов поход је у та тешка времена омогућила државна комисија, дајући му задатак да фотографише изградњу железнице ка северу дуж обале Белог мора до нове луке Мурман (данас Мурманск). Лука је успостављена на североистоку Кољског полуострва за примање испорука војне помоћи са Запада за руску армију.
Међу насељима која је Прокудин-Горски том приликом фотографисао било је село Лижма на истоименој малој карелској реци која се улива у Лижемски залив на северозападу језера Оњега. У предњем плану види се мала дрвена црква (данас непостојећа), снимљена са северозападне стране. Покривена даскама офарбаним у јарко цревну боју, била је то црква од брвана са звоником изнад улаза на западној страни. Са леве стране у позадини види се црква светог Николе, такође од брвана, покривена даскама у белој боји.
Начин изградње дрвене конструкције у Лижми део је дубоко укорењене праксе Руског Севера, мада се ова традиција протеже Русијом све до источног дела Сибира. Услед необичног стицаја околности село Шушенскоје у јужном делу пространог Краснојарског краја преживело је бурна догађања почетком XX века.
Историјски извори указују да је Шушенскоје основано најкасније четрдесетих година XVIII века на реци Шуш, у близини њеног ушћа у знатно већи Јенисеј. Његова позиција на путу између Сајанског и Абаканског утврђења селу је омогућила развој привреде, укључујући примитивну производњу гвожђа. Тамошњи сељаци, који нису били оптерећени јармом кметства, 1791. године су скупили средства за изградњу цркве од цигала посвећене светом Петру и Павлу.
Почетком XIX века село је постало административни центар са силосима за житарице и затвором. Село је такође постало место изгнанства за оне који би одслужили затворску казну.
Међу истакнутим изгнаницима налазила су се двојица чланова декабристичког покрета, као и интелектуалац радикалних ставова Михаил Петрушевски, чијем је илегалном кружоку касних четрдесетих година XIX века припадао и Фјодор Достојевски.
Али најпознатији међу изгнаницима био је Владимир Уљанов (Лењин), који је у Шушенскоје сигао у мају 1897. године.
Током првих четрнаест месеци изгнанства (до јула 1898. године) Лењин је изнајмљивао пространу собу од богатог сељака Аполона Зирјанова. Држава је политичким изгнаницима обезбеђивала месечна примања од осам рубаља, што је у сеоском окружењу било сасвим довољно за све основне потребе – на шта указују Лењинове белешке (Обичан сељак је ретко користио новац, јер је гајио сопствену храну и кад је год било могуће трампио храну за друге потребе). Лењинов највећи трошак биле су књиге и часописи, које је плаћао новцем добијеним од рођака и хонорарима које је зарађивао од објављивања својих текстова.
Подигнуту четрдесетих година XIX века, кућу Аполона Зирјанова откупио је сеоски одбор партије 1928. године као део меморијалног центра посвећеног Лењину. Ентеријер је изузетно добро очуван захваљујући, између осталог, томе што је породица Зирјанов донирала више десетина оригиналних предмета, укључујући кревет, из времена када је тамо боравио Лењин.
Као и код свих имућних сеоских домаћинстава у Сибиру, задње двориште је оградом подељено на два дела: „чисто“ двориште које садржи амбар за жито, шупу за пољопривредне алате и „бању“ (сауну) и „црно“ двориште које садржи штале, мање шупе, амбаре и бунар. Пољопривредна делатност, укључујући повртњак, одвијала се на парцелама иза села, како се наводи у Лењиновим описима села. Након продаје куће 1928. године, породица Зирјанов се одселила у суседни град Минусинск.
У мају 1898. године Лењинова партнерка Надежда Крупска је стигла у Шушенско. Како би им дозволили да живе заједно, венчали су се у јулу у цркви св. Петра и Павла (срушена 1938), мада су обоје били атеисти. Након венчања уселили су се у већу дрвену кућу Прасковје Петрове, удовице имућног сељака, где су живели до краја изгнанства (до фебруара 1900).
Кућа Петрове је имала пространо ограђено двориште са великим улазом у облику једноставног неокласичног трема – што је био изузетно необичан детаљ за сеоску кућу. Као и у случају мање куће Зирјанова двориште је обухватало амбар, шупе и „бању“.
Кућу Петрова је откупио локални одбор партије 1924. године, у години Лењинове смрти, а 1930. одлучено је да се у њој начини музеј посвећен Лењиновом изгнанству. Овај музеј је 1939. године заједно са кућом Зирјанова предат Краснојарском регионалном одбору Комунистичке партије као део Лењиновог музеја.
Нови процват музејске активности догодио се 1968. године током припрема за прославу годишњице Лењиновог рођења 1970. године. У то време Централни комитет партије је одлучио да се главни део оригиналног села претвори у меморијални центар посвећен Лењиновом изгнанству.
Конзервирано је 29 брвнара од којих су 23 саграђене најкасније крајем XIX века, када је Лењин тамо боравио. Чак и упркос реновирању, ово је јединствен пример да је оригинално руско село сачувано у тако добром стању.
Између осталих објеката изложене су брвнаре сељака који су се насељавали у области током XIX века. Неколико кућа се препознаје по професији власника: пчелар, рибар, бачвар. Неке куће су прилично мале, што указује на сиромаштво у којем су многи сељаци живели.
При изградњи кућа коришћена су два основна метода за повезивање брвана (обично борових): жљебови за округла дебла и посебни спојеви са зупцима за округла и четвртаста дебла. Зупци су се користили када је била потребна већа прецизност и стабилност, али генерално су обични жљебови били омиљенији начин спајања. Руске грађевине од брвана готово никад не користе повезивање глином, него се уместо тога ослањају на чврсте спојеве при чему су у пукотине уметани материјали као што су маховина и конопља.
Најчешћи алати који су коришћени били су секира (постојале су различите врсте различите намене) и кесер, као и клинови за цепање брвана, примитивна врста длета и нож за прављење уреза ради бољег међусобног пријањања дебала.
Веће куће су припадале некадашњим изгнаницима који су се одомаћили и стекли иметак као предузетници. Једна кућа је поседовала продавницу са намирницама. Сачувана је и кућа локалне управе, смештена у прочељу реконструисаног затвора са оградом од вертикалног коља. Ту је и мала локална кафана (кабак).
Након што је Комунистичка партија престала финансијски да подржава музеј 1991. године, музејски комплекс у селу Шушенскоје нашао се у кризи, али уз помоћ локалне управе и њеног финансирања музеј је променио намену и данас представља приказ традиционалног сибирског сеоског живота – при чему се спомиње да је у селу боравио и Лењин, што такође привлачи одређени број посетилаца.
У оквиру овог процеса преосмишљавања на северној страни територије музеја придодат је нови туристички комплекс са савременим удобностима у традиционалном паковању, укључујући становање у реконструисаним „избама“ из суседних села. Ма како чудно звучало, биографија револуционара који је живот углавном провео у граду обезбедила је у овом случају очување традиционалне руралне прошлости.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
