Казањ, улица Пушкина, 5/43
Andris Malygin (CC BY 3.0)Тридесетих година, за време Стаљина, почиње интензивна индустријализација земље. Некада претежно аграрна земља није била спремна да у градове прими велику навалу радника. Свима је требало обезбедити стамбени простор. Зато је у другом „петогодишњем плану“ развоја народне привреде СССР-а 1934. године као задатак наведена неопходност да се „драстично унапреди целокупан стамбени и комунални сегмент у СССР-у“.
У многим градовима је почела масовна градња зграда са једним и више спратова (до 30 и преко тога, на пример, у случају Стаљинових небодера у Москви). Зграде се четири и више спратова обавезно су имале лифт. Ходници и холови зграда били су пространи, а кухиње у становима велике. Станови су такође имали високе плафоне и дуге ходнике. Многе „стаљинке“ су биле прилагођене заједничком становању, где је у свакој соби живела по једна породица, док су купатило и тоалет били заједнички.
„Стаљинке“ се и данас сматрају за елитне зграде. Често су грађене у великим улицама и булеварима, а пројектоване су у стилу неокласицизма, што значи да су на фасади имале украсне стубове, вајарске елементе, плитке рељефе, статуе. Пре свега су такве станове добијали високи чиновници, војно и партијско руководство.
Изградња „стаљинки“ обустављена је 1955. године после Хрушчовљевог указа „о уклањању свега сувишног у пројектовању и грађевинарству“. Нови генерални секретар је критиковао архитекте због расипништва. Сви орнаменти су потпуно избачени, а нови стил би се могао описати као „функционализам“.
„Хрушчовеке“ су биле масовне типске стамбене зграде. Уместо цигле за њихову изградњу су се претежно користили бетонски блокови и панели. Смањена је површина станова, као и висина плафона. У таквим зградама готово се не срећу лифтови. Важно је било што брже обезбедити што већи број станова за грађане. Циљ је био да свака породица добије посебан стан.
Изградња хрушчовки трајала је од 1956. па све до краја шездесетих и заиста је успела да реши стамбено питање. Почела је да се практикује изградња читавих стамбених рејона. Иако су станови били врло мали, многе породице су једва дочекале да живе засебно, а не у заједничким становима без довољно приватности, као и да имају сопствено купатило.
Крајем шездесетих, када је на власт дошао Леонид Брежњев, било је јасно да градско становништво и даље расте. Требало је наставити убрзану изградњу стамбених зграда. Притом су се људи жалили на хрушчовке, чији је квалитет био веома лош (мала површина, танки зидови, без лифта).
Тако су се појавиле зграде Брежњевљеве епохе са становима „унапређене организације простора“. Притом су се оне градиле све до краја деведесетих. Имале су лифтове, док су зграде са више од 13 спратова имале и додатне теретне лифтове. У самом улазу у зграду често се налазио и одвод за отпад. Станови су имали пространије кухиње, као и ходнике. У „хрушчовкама“ су собе по правилу биле пролазне, док су нови станови имали изоловане собе.
Данас „брежњевке“ чине велики део старе градње која се може наћи у продаји. Притом се налазе како на периферији градова, тако и у централним рејонима. Зграде из те епохе су подизане на основу десетак типских пројеката. То су и солитери (11-15 спратова са једним улазом), али и дугачке зграде са 13 улаза. Прављене су од цигле, бетонских блокова и панела и биле су најразличитијих боја и конструкција.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
