Како је једна обична девојка из Москве обишла целу Русију на бициклу!
„Такво искуство веома промени човека. Сећам се како сам мислила да овакве авантуре предузимају само други, необични људи, и да је то не бих могла. Већ прва вожња је проширила границе моје свести. Схватила сам да ако могу да пређем читаву Русију на бициклу, онда могу да остварим и многе друге ствари, невезане за путовања“, тако данас размишља новопечена авантуристкиња.
Одлучила је да покуша
Ана Роднишчева са својих 25 година никада се није озбиљно бавила спортом, а бицикл је возила само по оближњем парку. Али једном јој је толико дојадио монотон градски живот (радила је као фотограф у Москви) да је одлучила да предузме нешто ван уобичајеног. Решила је да новац који је уштедела потроши на велико путовање. 2022. године је извела припремну вожњу од Москве до Сочија (2.947 километара), а 2023. кренула на велико путовање од Владивостока до Сочија, што је 11.601 километар.
„Полазна тачка био је Владивосток у који сам стигла возом. Не због штедње или удобности, него зато што је то посебна авантура. За скоро 7 дана проведених у возу човек може да промисли о читавом свом животу – то је терапеутско искуство. Када сам одлазила, мој посао ми је био дојадио, али већ крајем путовања сам била спремна да опет узмем фотоапарат у руке“, каже Ана.
Стигавши у град, девојка је отишла до светионика Токаревског и укључила апликацију за мерење пређене раздаљине.
Тигрови и спавање у шатору
Када је кренула из Владивостока, Ана још није знала куда ће путовати. Имала је 4 циља, а крајња дестинација јој није била толико важна: „Први циљ ми је био да пређем читаву Русију од мора до мора. Други - да себе опробам на великој раздаљини. Трећи – да проведем време сама са собом и размислим о многим стварима. И четврти, наравно, да обиђем велике градове!“
Полазећи на такво путовање човек треба бити спреман на све. Ана је најчешће спавала у шатору, једном је морала да преспава на аутобуској станици, а са собом је понела читав комплет за растеривање дивљих животиња: „На Далеком истоку све путнике плаше причама о медведима и тигровима, тако да сам са собом понела бибер спреј, ловачки сигнални пиштољ и ручне бакље – на срећу, ништа од тога није ми било потребно. Али нисам понела ништа за одбрану од паса, наиме, на бициклисте често кидишу пси. Нису ме ујели, али када се велики пас на вас залети, није вам свеједно. И, наравно, имала сам са собом шатор, подлогу, резервне делове за бицикл и друго.“
Сусрети на путу
Ана је такође зажалила што није више тренирала пре пута: „Прелазила сам око 100 километара дневно, а за путовање по Русији то је прилично мало – понекад не можеш да стигнеш куда си наумио, толики је само пут од једног до другог села.“ Није све ишло глатко, али Ана је научила да не паничи, него да решава проблеме.
„Дешавале су се ванредне ситуације са бициклом – неке сам могла сама да решим, али понекад сам морала да одем код мајстора. Једном ми се бицикл покварио у планинама – тада сам стопирала неког да ме одвезе до најближе радионице. Тако су ми људи неколико пута помогли“, каже девојка.
У пространствима Русије Ана је сретала различите људе: „На путовању сам срела три типа људи. Први су били обични пролазници (на пример, возачи који превозе аутомобиле између градова), који су ме видели у једној области, а онда ме поново срели у другој. Говорили су ми: Ми превозимо већ треће возило, а ти и даље путујеш?! Обично би ме нудили неком храном, почастили, давали ми воду. Други тип су били путници као и ја. Понекад бициклисти, а понекад аутостопери. Међу њима је био и једини странац на мом путовању – Иранац. Хтео је из Москве да стигне до Магадана, али нажалост истекла му је виза и недостајало му је новца да заврши путовање.
Трећи су локални становници. Понекад су ме позивали да преноћим, показивали ми град – памтим их са великом захвалношћу.
Али ипак са свима се мора бити опрезан. Наилазила сам и на не сасвим пријатне људе. Лично не саветујем људима да улазе у разговор са уличним продавцима и да буду опрезни са камионџијама.“
Ана је, као што је и желела, обишла много великих градова: Ставропољ, Волгоград, Саратов, Чељабинск, Улан-Уде, Чита. У некима од њих би преноћила у бајкерским камповима локалних мото-клубова. Још неколико дана је провела у Иркутску, где је прославила рођендан – објавила је и фотографију са тортом поред Бајкалског језера!
Савети за оне који би желели нешто слично
Ана је на крајњу дестинацију свог путовања, у Сочи, стигла 10. октобра и ускоро се враћа кући, у Москву. Радује се томе и сада са ентузијазмом размишља о седелачком животу: „Можда звучи чудно, али сам се уморила од путовања. Стално на путу, стално у комуникацији са другим људима – за 5 месеци вас то умори. Сад се враћам кући, да видим родитеље и поново кренем на посао. Не планирам нова путовања.“
Ево шта је Ана посаветовала онима који би желели да крену у сличну авантуру: „ Као прво – све је могуће! Обичан здрав неутрениран човек може, ако то жели, да пређе такав пут. Надам се да ће моју причу прочитати многи, посебно девојке, и да ће схватити да могу да путују саме. Као друго, такво искуство веома промени човека. Сећам се како сам некад размишљала да се на такве авантуре одлучују други, необични људи, а да ја то не бих могла.
Прво путовање ми је веома проширило границе свести – схватила сам да ако могу на бициклу да пређем читаву Русију, онда могу да остварим и многе друге ствари, невезане за путовања. Али ако сте пали у депресију, не треба да очекујете да ће вас такво путовање вратити у живот. Након тога се ипак враћате у град и препуштате свакодневици.
Као треће, финансијски су оваква путовања приступачна свима. Довољно вам је 15-20 хиљада рубаља (150 – 200 евра) месечно, док ће са већим комфором, наравно, бити скупље – избор је ваш.“
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу